Нова књига Тајане Потерјахин “Вукови и пастири“
1 min readМилан Несторовић је мислио да познаје природу рата. Био је дечак кад је видео људе што падају покошени, лако као влати ковиља, у крви осетио кључање мржње и страха који се нуждом преображавају у безглаво, слепо јунаштво. После је често слушао велике приче о племенитости и љубави што тобож кротке сељаке воде у зверске борбе посвећујући их у арханђеле, али више је својим очима и памети веровао. Последњим речима светог човека које је једини чуо, грчевито скопчан за непомична недра из којих је последњи дах изашао са душом као вилин коњиц:
– Мржња Божија. – шапнуо је призренски калуђер Варлам пре него што су га оставили белом албанском богу, као белег међаш српске несреће. Налик на клетву, те две речи у памети уплаканог дечака дуго су се рвале са оним што је одмалена научио о Богу. Знао је за гнев или казну Божију, о томе се у цркви често читало, али никад не рекоше ни Саватије нити од владике чу, да Бог икога мрзи. Схватио је касније. То духовници, богослови, филозофи и учитељи не би ни могли, за стотину година молитве и учења да објасне, јер су велику тајну ратничког срца могли да појме само ратници. Кад се борбе заврше, сахране мртви и живи удахну поново бехар оних шљива што су љубављу калемили, брзо се и та мржња закопа. О њој не сме да се прича, изазива увек, осим пред лицем душманина, згражавање и стид.
– А је л’ ти мали, што си ти пош’о? – Варлам га је упитао мало након што су се на Косову срели. Дечак му се отада прикачио као пијавица.
– Да видим јунаке.
– Па јеси их вид’о?
Није умео да одговори. Вукли су га са собом као мали џак пшенице, шапутали о великим подвизима из прошлог рата, прошле јесени, спомињали имена која су му била сасвим непозната.
– Од крви паметан обневиди. – крстили су се, помицали с места, цоктали, младе жене и стари мушкарци, умотани до чела у поњаве и страх, само су им исколачене очи зверале у срушени свет.
Глупости, заблуде. Човек тек њоме прогледа. Кад су му промрзлу ногу наживо тестерисали као букову грану, није хтео да макне поглед са ње све док се није обезнанио. Тражио је баш да види и запамти, крв своју рођену и кост да одјауче. Да спозна, премлад за ратовање прса у прса, којом се мржњом непријатељ мрзи. Болом који цепа тело надвоје.
– То је Грков унук! – неко је довикнуо трећепозивцима око ватре. Мушкарци су поустајали, крстећи се, као кад се спомене Огњена Марија. Тад је разумео шта значи крв. Са њом се више наследи него што сме да призна човек. Слабости, греси, врлине и безумна храброст. Неосетљивост на бол. Оданост, љубав. И непријатељ.
То је увек исти душманин, зна му корак и лик од рођења. Његово тихо, подмукло присуство осећа и док је далеко. Стресе се, скупи рамена. У костима му је безимена зебња. Смркло се у подне, Ибар блатњаво прелива, запљускује набујале обале. Још који дан ако киша не стане, излиће се. Више се скелом не може по децу на другој страни, бар док се вода не смири и не повуче. Стижу, наоколо, друмом. Драги Боже, шта ће бити кад почне зима? Већ су пљускови постали хладни, јутрима га буди дрхтавица, ноћу му је све теже да заспи. Ону једину ногу не осећа, па успаничен скочи да је трља, њу да не изгуби. Као камен, капи крви нема у њој. Ко ће њих, мале и промрзле да одене и загреје по голим собетинама? Допис Комесаријата са напоменом да се почне располагати залихама хране опрезније одзвонио је узбуну. Биће и са лековима исто. А они…долазе непрекидно. Очи и ребра и пружене руке. Кад зажмури, још јасније их види.
Каква је срећа бити сад на неком фронту, било ком, у блатњавом рову, погинути. Добовање кише о стакла сети га на последњи сусрет са генералом. Исто је, као црном басмом, призвана била ноћ усред бела дана. Да беше у соби видно можда не би стиснуо петљу да изговори. Не би пред њим.
– Страх ме је, генерале. – у муклу тишину као глува свадба низ кањон, стропоштале су се те речи – А не бојим се да умрем.
Милан Недић ништа није рекао, све док снажан налет ветра није здрмао прозорска стакла. Љубичаста муња искезила се, подеротина на поднебесном пределу. Отуда сад може сваки ђаво да долети, као врана.
– Мојим путем Ви не морате поћи.
Погоди га што Недић мисли да су страх и сумња исто.
– Не морам, него хоћу. Не плашим се борбе, нити њеног исхода. Чак и ако је то већ сада сигуран пораз. – удахне, издахне – Немоћи се плашим. – раширио је прсте и показао отворене шаке као да је кроз њих прошао попут песка цео свет и оставио их празне.
– Видите, Несторовићу. Ви имате о себи сасвим погрешну представу – мало орасположен, генерал Недић се насмешио мада су му и тада очи затамњене дубоким подочњацима биле светачки тужне. Устао је и пришао прозору. Успут га је лупнуо по рамену – Ви бисте као Сташа. Сабљу, па на коња, и јуриш, ко жив ко мртав. Али ја Вас ипак познам боље – несрећни платан повијао се, ломио, вражја ствар, та бесна неман што бије са неба. Улица опустела, само девојка са танким кишобраном трчи, сва у белом, као приказање – Знам Вас од оволиког. Ту љубав према јунацима, витлању оружјем, ја сам нехотице богами, некад и свесно, почесто потхрањивао…И Ви сте несумњиво храбар човек. Да нисте, овде сад са мном не бисте седели. Верујем да имам и сам неке заслуге што сте порасли у правог официра. Али ипак…природу Вам нисам могао изменити. Нисте Ви ђидија. У Вас је срце…Вашега оца. А такво, до сутра се мрштите слободно, никад није немоћно. То је ваљда једино што не може на овом свету да се сломи. Није једино јунаштво да се пуца. И није то једина снага.
– Тако је матер говорила.
– Нисте се помирили са њом?
Не сећа се више да ли је одговорио. Недотавним треском пренуо га је Гвозденовић.
Милан се трже као да је пукла бомба.
– Требаш нам доле одма’. – унезверен, оставио је врата отворена, одјурио даље низ ходник, да нађе Томића.
Пред вилом „Карајовић“ настао је метеж. Немци су тражили да је заузму, показавши као и увек управнику уредно некакав папир са кога је још разазнао да хоће и у „Ибар“ да се уселе. Беатовић је забеђивао само да сачекају до сутра, јер је група деце управо стигла из Врњачке Бање.
– Ма отерај га у мајчину, бре… – млади редар Стеван би се посвађао са немачким мајором као од шале, управник га одгурује, још им само то треба. Немац тврди да није примио никакво обавештење о тобожњој аутономији Комесаријата. Збиља делује збуњен. Ако је и неспоразум посреди, сад не може, док деца кисну, да се разреши. Питање када би уопште дошла таква ставка на дневни ред разбуцане администрације у Београду.
– ‘Ајде, износи све из дома! – још се Беатовић расправљао пред „Жичом“, па Несторовић пође место њега да направи ред. Прво децу из обе зграде сабити где има места, макар једни другима на главама дубили, па онда тек новопридошли да се прегледају и приме.
– Где ћемо њих? – Гвозденовић гледа сасвим изгубљен васпитаче и редаре како трче по киши носећи сламњаче и чаршаве, као муве без главе.
– Нек’ се испразне „Даница“ и „Голуб“. Сви што су тамо са собама, одма’ да изађу.
– Чекај, не може тако. – магационер Блануша попречио се први да не би настао гори хаос у парку и нека неправилност због које ће после управу дома да хватају за гушу.
– ‘Ајде, баш ти, кад се већ мешаш, растрчи се и да су за пола сата сви изашли, нећу реч да чујем. Шта ме гледаш! Деца кисну, јебем ти сунце, шта чекаш?
– Куд’ ћемо с тим људима? – Драгутин је шапнуо, али његова брига мајора није љутила. Напротив, дубока, искрена и људска, дође му просто као одјек сопственога гласа.
– Не знам, брате. Мене је генерал послао да штитим ову децу. Прво то. После све друго.
Вероватно није ни опазио да га је назвао братом, но то је Гвозденовићу ипак, усред кркљанца и опште дреке, било необично драго.
– Нек’ рекне да су и то наредили Немци. Натрпај их у школу, да не стоје на киши, само док примимо ове мале. – оде мајор од пратиоца детињег да узме документа, не би ли се почело са прозивком и размештајем што пре.
Прегледати, уписати, па тек тада окупати, ошишати, намазати, у чисто обући, сместити у дом или лазарет. Свако дете. Већ на почетку застој. Папири аљкави. На сваком су руком дописивани име, број или напомена која се ни под лупом није могла разазнати.
– Фале два детета. – Милан показује момку што их је довео заокружена имена на списку.
– А, па дописао сам то. – овај окрете папир.
„ Госпава Крстић рођ. 1935. и Станко Штула рођ. 1936. умрли успут.“
Успут. Мајор се ухватио за грло. Као да му није допирало до памети, све док та два имена није прочитао. Други им је пратилац увек смрт. Стоји међу њима, подла сабласт, и кога хоће одабере, помилује, однесе. У коју се црну земљу сахрањују деца умрла успут? Ни осетио није како снажно себи самом стеже врат. Ниједном се, откако је после рата и изгона ступио том једном ногом на слободно српско тло, давна мржња није расплинула крвљу по читавом телу. Па докле да умиру српска деца успут?
Можда је генерал погрешио. Грков унук није за дадиљу. Треба да тражи, колико сутра, размештај одатле на било које друго место. Негде где се пуца и гине. Где се мрзи. Сакат, нека је. Одлично гађа. Једнога да убије па је доста. Кога било, усташу, комунисту, четника. Не сме Немца.
Насмејао се самом себи чемерно. Ма никога не сме. Од свих ратова што су се водили откако је света, њега је запао најгори.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: