Nova knjiga Tajane Poterjahin “Vukovi i pastiri“

Milan Nestorović je mislio da poznaje prirodu rata. Bio je dečak kad je video ljude što padaju pokošeni, lako kao vlati kovilja, u krvi osetio ključanje mržnje i straha koji se nuždom preobražavaju u bezglavo, slepo junaštvo. Posle je često slušao velike priče o plemenitosti i ljubavi što tobož krotke seljake vode u zverske borbe posvećujući ih u arhanđele, ali više je svojim očima i pameti verovao. Poslednjim rečima svetog čoveka koje je jedini čuo, grčevito skopčan za nepomična nedra iz kojih je poslednji dah izašao sa dušom kao vilin konjic:

– Mržnja Božija. – šapnuo je prizrenski kaluđer Varlam pre nego što su ga ostavili belom albanskom bogu, kao beleg međaš srpske nesreće. Nalik na kletvu, te dve reči u pameti uplakanog dečaka dugo su se rvale sa onim što je odmalena naučio o Bogu. Znao je za gnev ili kaznu Božiju, o tome se u crkvi često čitalo, ali nikad ne rekoše ni Savatije niti od vladike ču, da Bog ikoga mrzi. Shvatio je kasnije. To duhovnici, bogoslovi, filozofi i učitelji ne bi ni mogli, za stotinu godina molitve i učenja da objasne, jer su veliku tajnu ratničkog srca mogli da pojme samo ratnici. Kad se borbe završe, sahrane mrtvi i živi udahnu ponovo behar onih šljiva što su ljubavlju kalemili, brzo se i ta mržnja zakopa. O njoj ne sme da se priča, izaziva uvek, osim pred licem dušmanina, zgražavanje i stid.

– A je l’ ti mali, što si ti poš’o? – Varlam ga je upitao malo nakon što su se na Kosovu sreli. Dečak mu se otada prikačio kao pijavica.

– Da vidim junake.

– Pa jesi ih vid’o?

Nije umeo da odgovori. Vukli su ga sa sobom kao mali džak pšenice, šaputali o velikim podvizima iz prošlog rata, prošle jeseni, spominjali imena koja su mu bila sasvim nepoznata.

– Od krvi pametan obnevidi. – krstili su se, pomicali s mesta, coktali, mlade žene i stari muškarci, umotani do čela u ponjave i strah, samo su im iskolačene oči zverale u srušeni svet.

Gluposti, zablude. Čovek tek njome progleda. Kad su mu promrzlu nogu naživo testerisali kao bukovu granu, nije hteo da makne pogled sa nje sve dok se nije obeznanio. Tražio je baš da vidi i zapamti, krv svoju rođenu i kost da odjauče. Da spozna, premlad za ratovanje prsa u prsa, kojom se mržnjom neprijatelj mrzi. Bolom koji cepa telo nadvoje.

– To je Grkov unuk! – neko je doviknuo trećepozivcima oko vatre. Muškarci su poustajali, krsteći se, kao kad se spomene Ognjena Marija. Tad je razumeo šta znači krv. Sa njom se više nasledi nego što sme da prizna čovek. Slabosti, gresi, vrline i bezumna hrabrost. Neosetljivost na bol. Odanost, ljubav. I neprijatelj.

To je uvek isti dušmanin, zna mu korak i lik od rođenja. Njegovo tiho, podmuklo prisustvo oseća i dok je daleko. Strese se, skupi ramena. U kostima mu je bezimena zebnja. Smrklo se u podne, Ibar blatnjavo preliva, zapljuskuje nabujale obale. Još koji dan ako kiša ne stane, izliće se. Više se skelom ne može po decu na drugoj strani, bar dok se voda ne smiri i ne povuče. Stižu, naokolo, drumom. Dragi Bože, šta će biti kad počne zima? Već su pljuskovi postali hladni, jutrima ga budi drhtavica, noću mu je sve teže da zaspi. Onu jedinu nogu ne oseća, pa uspaničen skoči da je trlja, nju da ne izgubi. Kao kamen, kapi krvi nema u njoj. Ko će njih, male i promrzle da odene i zagreje po golim sobetinama? Dopis Komesarijata sa napomenom da se počne raspolagati zalihama hrane opreznije odzvonio je uzbunu. Biće i sa lekovima isto. A oni…dolaze neprekidno. Oči i rebra i pružene ruke. Kad zažmuri, još jasnije ih vidi.

Kakva je sreća biti sad na nekom frontu, bilo kom, u blatnjavom rovu, poginuti. Dobovanje kiše o stakla seti ga na poslednji susret sa generalom. Isto je, kao crnom basmom, prizvana bila noć usred bela dana. Da beše u sobi vidno možda ne bi stisnuo petlju da izgovori. Ne bi pred njim.

– Strah me je, generale. – u muklu tišinu kao gluva svadba niz kanjon, stropoštale su se te reči – A ne bojim se da umrem.

Milan Nedić ništa nije rekao, sve dok snažan nalet vetra nije zdrmao prozorska stakla. Ljubičasta munja iskezila se, poderotina na podnebesnom predelu. Otuda sad može svaki đavo da doleti, kao vrana.

– Mojim putem Vi ne morate poći.

Pogodi ga što Nedić misli da su strah i sumnja isto.

– Ne moram, nego hoću. Ne plašim se borbe, niti njenog ishoda. Čak i ako je to već sada siguran poraz. – udahne, izdahne – Nemoći se plašim. – raširio je prste i pokazao otvorene šake kao da je kroz njih prošao poput peska ceo svet i ostavio ih prazne.

– Vidite, Nestoroviću. Vi imate o sebi sasvim pogrešnu predstavu – malo oraspoložen, general Nedić se nasmešio mada su mu i tada oči zatamnjene dubokim podočnjacima bile svetački tužne. Ustao je i prišao prozoru. Usput ga je lupnuo po ramenu – Vi biste kao Staša. Sablju, pa na konja, i juriš, ko živ ko mrtav. Ali ja Vas ipak poznam bolje – nesrećni platan povijao se, lomio, vražja stvar, ta besna neman što bije sa neba. Ulica opustela, samo devojka sa tankim kišobranom trči, sva u belom, kao prikazanje – Znam Vas od ovolikog. Tu ljubav prema junacima, vitlanju oružjem, ja sam nehotice bogami, nekad i svesno, počesto pothranjivao…I Vi ste nesumnjivo hrabar čovek. Da niste, ovde sad sa mnom ne biste sedeli. Verujem da imam i sam neke zasluge što ste porasli u pravog oficira. Ali ipak…prirodu Vam nisam mogao izmeniti. Niste Vi đidija. U Vas je srce…Vašega oca. A takvo, do sutra se mrštite slobodno, nikad nije nemoćno. To je valjda jedino što ne može na ovom svetu da se slomi. Nije jedino junaštvo da se puca. I nije to jedina snaga.

– Tako je mater govorila.

– Niste se pomirili sa njom?

Ne seća se više da li je odgovorio. Nedotavnim treskom prenuo ga je Gvozdenović.

Milan se trže kao da je pukla bomba.

– Trebaš nam dole odma’. – unezveren, ostavio je vrata otvorena, odjurio dalje niz hodnik, da nađe Tomića.

Pred vilom „Karajović“ nastao je metež. Nemci su tražili da je zauzmu, pokazavši kao i uvek upravniku uredno nekakav papir sa koga je još razaznao da hoće i u „Ibar“ da se usele. Beatović je zabeđivao samo da sačekaju do sutra, jer je grupa dece upravo stigla iz Vrnjačke Banje.

– Ma oteraj ga u majčinu, bre… – mladi redar Stevan bi se posvađao sa nemačkim majorom kao od šale, upravnik ga odguruje, još im samo to treba. Nemac tvrdi da nije primio nikakvo obaveštenje o tobožnjoj autonomiji Komesarijata. Zbilja deluje zbunjen. Ako je i nesporazum posredi, sad ne može, dok deca kisnu, da se razreši. Pitanje kada bi uopšte došla takva stavka na dnevni red razbucane administracije u Beogradu.

– ‘Ajde, iznosi sve iz doma! – još se Beatović raspravljao pred „Žičom“, pa Nestorović pođe mesto njega da napravi red. Prvo decu iz obe zgrade sabiti gde ima mesta, makar jedni drugima na glavama dubili, pa onda tek novopridošli da se pregledaju i prime.

– Gde ćemo njih? – Gvozdenović gleda sasvim izgubljen vaspitače i redare kako trče po kiši noseći slamnjače i čaršave, kao muve bez glave.

– Nek’ se isprazne „Danica“ i „Golub“. Svi što su tamo sa sobama, odma’ da izađu.

– Čekaj, ne može tako. – magacioner Blanuša poprečio se prvi da ne bi nastao gori haos u parku i neka nepravilnost zbog koje će posle upravu doma da hvataju za gušu.

– ‘Ajde, baš ti, kad se već mešaš, rastrči se i da su za pola sata svi izašli, neću reč da čujem. Šta me gledaš! Deca kisnu, jebem ti sunce, šta čekaš?

– Kud’ ćemo s tim ljudima? – Dragutin je šapnuo, ali njegova briga majora nije ljutila. Naprotiv, duboka, iskrena i ljudska, dođe mu prosto kao odjek sopstvenoga glasa.

– Ne znam, brate. Mene je general poslao da štitim ovu decu. Prvo to. Posle sve drugo.

Verovatno nije ni opazio da ga je nazvao bratom, no to je Gvozdenoviću ipak, usred krkljanca i opšte dreke, bilo neobično drago.

– Nek’ rekne da su i to naredili Nemci. Natrpaj ih u školu, da ne stoje na kiši, samo dok primimo ove male. – ode major od pratioca detinjeg da uzme dokumenta, ne bi li se počelo sa prozivkom i razmeštajem što pre.

Pregledati, upisati, pa tek tada okupati, ošišati, namazati, u čisto obući, smestiti u dom ili lazaret. Svako dete. Već na početku zastoj. Papiri aljkavi. Na svakom su rukom dopisivani ime, broj ili napomena koja se ni pod lupom nije mogla razaznati.

– Fale dva deteta. – Milan pokazuje momku što ih je doveo zaokružena imena na spisku.

– A, pa dopisao sam to. – ovaj okrete papir.

„ Gospava Krstić rođ. 1935. i Stanko Štula rođ. 1936. umrli usput.“

Usput. Major se uhvatio za grlo. Kao da mu nije dopiralo do pameti, sve dok ta dva imena nije pročitao. Drugi im je pratilac uvek smrt. Stoji među njima, podla sablast, i koga hoće odabere, pomiluje, odnese. U koju se crnu zemlju sahranjuju deca umrla usput? Ni osetio nije kako snažno sebi samom steže vrat. Nijednom se, otkako je posle rata i izgona stupio tom jednom nogom na slobodno srpsko tlo, davna mržnja nije rasplinula krvlju po čitavom telu. Pa dokle da umiru srpska deca usput?

Možda je general pogrešio. Grkov unuk nije za dadilju. Treba da traži, koliko sutra, razmeštaj odatle na bilo koje drugo mesto. Negde gde se puca i gine. Gde se mrzi. Sakat, neka je. Odlično gađa. Jednoga da ubije pa je dosta. Koga bilo, ustašu, komunistu, četnika. Ne sme Nemca.

Nasmejao se samom sebi čemerno. Ma nikoga ne sme. Od svih ratova što su se vodili otkako je sveta, njega je zapao najgori.