Новак Ђоковић гази противнике: Мадрид залет за Париз

Тријумф Новака Ђоковића у Мадриду на неки начин је минијатура његовог великог повратка на Вимблдону прошле године. Из периода млаке и безвољне игре против осредњих, нагло буђење против најбољих, унутрашњи преображај који превазилази границе спорта. Од мечева преживљавања, „вожње у леру” и умртвљавања игре, до готово нестварне будности и активности од првог до последњег минута, пише „Политика“.

Ако су од Ролан Гароса 2016. до Вимблона 2018. морале да прођу две године, ове сезоне смо били сведоци таквог преображаја после само три месеца, од Мелбурна до Мадрида. Неко ће рећи да турнир из серије мастерса 1.000 не може да се пореди са четири највећа, али није тако. Најпре, ово је био мастерс на подлози која Ђоковићу најмање одговара, где има највише проблема са публиком и где је – до прекјуче – побеђивао „само” два пута. Затим, да би се припремио за намерени подвиг, друго освајање Ролан Гароса, један овакав успех је био неопходан, а најтеже је побеђивати по потреби, у правом тренутку, за исправно темпирање форме.

Коначно, ко су били противници које је потпуно надиграо у полуфиналу и финалу Мадрида? Управо двојица за које се претпостављало да ће му представљати највећу претњу у овој сезони, млађи тенисери који су претходне две године искористили да стекну позитивне резултате са њим.

Доминик Тим се сматра највећим специјалистом за шљаку после Рафаела Надала. После пет пораза од Ђоковића у првим сусретима, нанео му је на Ролан Гаросу 2017. тежак пораз (7:6, 6:3, 6:0), а слично неумољив је био и у завршници меча на шљаци Монте Карла прошле године (6:7, 6:2, 6:3).

Шест година млађи Аустријанац је ове сезоне, у изузетним мечевима, два пута побеђивао Роџера Федерера после заостатка у сетовима (у финалу Индијан Велса и четвртфиналу Мадрида), а Рафаелу Надалу је одузео већ виђену титулу у Барселони, убедљивом победом у полуфиналу (6:4, 6:4), после чега је серијом узастопних гемова „прегазио” Данила Медведева (6:4, 6:0).

Није четвртом играчу света недостајало ни самоуверености ни борбености у полуфиналу Мадрида, али најбољи му је показао предност искуства и урођене спортске интелигенције. Чекао је, дуго и упорно, да реши дуел када су живци најтањи, у два тај-брејка: 7:6(2), 7:6(4).

И после тог меча су још могла да се постављају питања Ђоковићеве спремности – физичке и менталне – да освоји Мадрид и титулу која му није значајна сама по себи, већ као подстрек за крајњи циљ – Ролан Гарос. Све дилеме су се распршиле у финалу, када је на терен изашао решен да докаже да је најбољи на свету, баш онако како показује АТП листа.

Са друге стране смо видели будућу звезду, двадесетогодишњег Стефаноса Циципаса, тенисера коме припада наредна деценија. Да се не плаши најбољих показао је много пута, па и у дотле једином сусрету са Новаком, у Торонту 2018. После те победе (6:3, 6:7, 6:3), сликовито је описао оно што се догађало на терену, речима да „као булдог” није испуштао предност против нашег тенисера. Знао је да ће тако морати да се бори и у финалу, у које је ушао са чак 27 победа ове сезоне, а управо прославио и највреднију, над „краљем шљаке” Рафаелом Надалом: 6:4, 2:6, 6:3.

Тешко је рећи шта је оставило јачи утисак током финала и Ђоковићевог пута ка 33. титули на мастерсима. Да ли спортска интелигенција којом је кротио необуздану снагу 12 година млађег ривала, или способност да од полуфинала до финала буде двоструко бољи, баш као што је и у полуфиналу двоструко подигао ниво. Можда је, ипак, најупечатљивије како је избегавао и најмањи пад пажње, без периода одмора који су толико карактеристични за њега. После сат и по, посао је савршено завршен: 6:3, 6:4.

Добро, рећи ће сумњичави, имао је овог пута толико среће са жребом, да му Чилић преда четвртфинале, да до полуфинала и финала има много више времена за одмор него ривали, исцрпљени претходним дуелима са Федерером, односно Надалом…

Срећа не долази сама од себе, а када дође ваља је искористити. И ту памет игра кључну улогу. Ђоковић није више јуноша који јури сваку титулу, нити је Надал, који ће „газити” у уводним колима, док се не сломи у завршници. Њему титула у Мадриду није биле неопходна, као шти му неће бити ни наредна у Риму, али када добије добре карте искористиће их максимално.

Узгред, то је једна од Ђоковићевих предности у ери „величанствене тројице”. Он чека завршна кола, да Федерер и Надал прво изморе конкуренте – или да се сами изморе – и онда диже форму када је најважније.

– Добио сам најважније поене – то је једно од мадридских објашњења тенисера који није ни најјачи ни највиши, али је у стању да побеђује када је најбитније.

У сезони са малим бројем мечева, Ђоковић је својих 19 победа до сада најбоље распоредио. Веома су важне мадридске, против тренутно четвртог на свету Тима и седмог Циципаса. Не само због „поруке” новој генерацији, већ и као једине у овој сезони, после оних у Мелбурну (Нишикори и Надал), против тенисера из првих 10. Ђоковић има четири пораза ове сезоне, али ниједан није од најбољих.

Скором од 4:0 против прве десеторице утврдио је самопоуздање за најважније мечеве и уједно повисио вођство на листи најуспешнијих тенисера садашњице, према статистици са најбољима. На тој листи ни Федерер ни Надал не могу да га достигну.

И није то све чиме преображај у Мадриду подсећа на онај са Вимблдона. Ондашња деоба радости са сином Стефаном на трибинама, као и ова, са братом Марком, говоре о личном и породичном миру у души, на чему све добро почива.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: