Novak Đoković gazi protivnike: Madrid zalet za Pariz

Trijumf Novaka Đokovića u Madridu na neki način je minijatura njegovog velikog povratka na Vimbldonu prošle godine. Iz perioda mlake i bezvoljne igre protiv osrednjih, naglo buđenje protiv najboljih, unutrašnji preobražaj koji prevazilazi granice sporta. Od mečeva preživljavanja, „vožnje u leru” i umrtvljavanja igre, do gotovo nestvarne budnosti i aktivnosti od prvog do poslednjeg minuta, piše „Politika“.

Ako su od Rolan Garosa 2016. do Vimblona 2018. morale da prođu dve godine, ove sezone smo bili svedoci takvog preobražaja posle samo tri meseca, od Melburna do Madrida. Neko će reći da turnir iz serije mastersa 1.000 ne može da se poredi sa četiri najveća, ali nije tako. Najpre, ovo je bio masters na podlozi koja Đokoviću najmanje odgovara, gde ima najviše problema sa publikom i gde je – do prekjuče – pobeđivao „samo” dva puta. Zatim, da bi se pripremio za namereni podvig, drugo osvajanje Rolan Garosa, jedan ovakav uspeh je bio neophodan, a najteže je pobeđivati po potrebi, u pravom trenutku, za ispravno tempiranje forme.

Konačno, ko su bili protivnici koje je potpuno nadigrao u polufinalu i finalu Madrida? Upravo dvojica za koje se pretpostavljalo da će mu predstavljati najveću pretnju u ovoj sezoni, mlađi teniseri koji su prethodne dve godine iskoristili da steknu pozitivne rezultate sa njim.

Dominik Tim se smatra najvećim specijalistom za šljaku posle Rafaela Nadala. Posle pet poraza od Đokovića u prvim susretima, naneo mu je na Rolan Garosu 2017. težak poraz (7:6, 6:3, 6:0), a slično neumoljiv je bio i u završnici meča na šljaci Monte Karla prošle godine (6:7, 6:2, 6:3).

Šest godina mlađi Austrijanac je ove sezone, u izuzetnim mečevima, dva puta pobeđivao Rodžera Federera posle zaostatka u setovima (u finalu Indijan Velsa i četvrtfinalu Madrida), a Rafaelu Nadalu je oduzeo već viđenu titulu u Barseloni, ubedljivom pobedom u polufinalu (6:4, 6:4), posle čega je serijom uzastopnih gemova „pregazio” Danila Medvedeva (6:4, 6:0).

Nije četvrtom igraču sveta nedostajalo ni samouverenosti ni borbenosti u polufinalu Madrida, ali najbolji mu je pokazao prednost iskustva i urođene sportske inteligencije. Čekao je, dugo i uporno, da reši duel kada su živci najtanji, u dva taj-brejka: 7:6(2), 7:6(4).

I posle tog meča su još mogla da se postavljaju pitanja Đokovićeve spremnosti – fizičke i mentalne – da osvoji Madrid i titulu koja mu nije značajna sama po sebi, već kao podstrek za krajnji cilj – Rolan Garos. Sve dileme su se raspršile u finalu, kada je na teren izašao rešen da dokaže da je najbolji na svetu, baš onako kako pokazuje ATP lista.

Sa druge strane smo videli buduću zvezdu, dvadesetogodišnjeg Stefanosa Cicipasa, tenisera kome pripada naredna decenija. Da se ne plaši najboljih pokazao je mnogo puta, pa i u dotle jedinom susretu sa Novakom, u Torontu 2018. Posle te pobede (6:3, 6:7, 6:3), slikovito je opisao ono što se događalo na terenu, rečima da „kao buldog” nije ispuštao prednost protiv našeg tenisera. Znao je da će tako morati da se bori i u finalu, u koje je ušao sa čak 27 pobeda ove sezone, a upravo proslavio i najvredniju, nad „kraljem šljake” Rafaelom Nadalom: 6:4, 2:6, 6:3.

Teško je reći šta je ostavilo jači utisak tokom finala i Đokovićevog puta ka 33. tituli na mastersima. Da li sportska inteligencija kojom je krotio neobuzdanu snagu 12 godina mlađeg rivala, ili sposobnost da od polufinala do finala bude dvostruko bolji, baš kao što je i u polufinalu dvostruko podigao nivo. Možda je, ipak, najupečatljivije kako je izbegavao i najmanji pad pažnje, bez perioda odmora koji su toliko karakteristični za njega. Posle sat i po, posao je savršeno završen: 6:3, 6:4.

Dobro, reći će sumnjičavi, imao je ovog puta toliko sreće sa žrebom, da mu Čilić preda četvrtfinale, da do polufinala i finala ima mnogo više vremena za odmor nego rivali, iscrpljeni prethodnim duelima sa Federerom, odnosno Nadalom…

Sreća ne dolazi sama od sebe, a kada dođe valja je iskoristiti. I tu pamet igra ključnu ulogu. Đoković nije više junoša koji juri svaku titulu, niti je Nadal, koji će „gaziti” u uvodnim kolima, dok se ne slomi u završnici. Njemu titula u Madridu nije bile neophodna, kao šti mu neće biti ni naredna u Rimu, ali kada dobije dobre karte iskoristiće ih maksimalno.

Uzgred, to je jedna od Đokovićevih prednosti u eri „veličanstvene trojice”. On čeka završna kola, da Federer i Nadal prvo izmore konkurente – ili da se sami izmore – i onda diže formu kada je najvažnije.

– Dobio sam najvažnije poene – to je jedno od madridskih objašnjenja tenisera koji nije ni najjači ni najviši, ali je u stanju da pobeđuje kada je najbitnije.

U sezoni sa malim brojem mečeva, Đoković je svojih 19 pobeda do sada najbolje rasporedio. Veoma su važne madridske, protiv trenutno četvrtog na svetu Tima i sedmog Cicipasa. Ne samo zbog „poruke” novoj generaciji, već i kao jedine u ovoj sezoni, posle onih u Melburnu (Nišikori i Nadal), protiv tenisera iz prvih 10. Đoković ima četiri poraza ove sezone, ali nijedan nije od najboljih.

Skorom od 4:0 protiv prve desetorice utvrdio je samopouzdanje za najvažnije mečeve i ujedno povisio vođstvo na listi najuspešnijih tenisera sadašnjice, prema statistici sa najboljima. Na toj listi ni Federer ni Nadal ne mogu da ga dostignu.

I nije to sve čime preobražaj u Madridu podseća na onaj sa Vimbldona. Ondašnja deoba radosti sa sinom Stefanom na tribinama, kao i ova, sa bratom Markom, govore o ličnom i porodičnom miru u duši, na čemu sve dobro počiva.