Novinar Tomo Lovreković u pritvoru sa zverima iz Hrvatske

Novinar Tomo Lovreković iz Novog Sada trenutno je u pritvorskoj jedinici Centralnog zatvora u Bačvanskoj ulici u Beogradu. Određen mu je pritvor do 30 dana zbog navodnih pretnji smrću koje je uputio Marniki Čobanu – Tepić, narodnoj poslanici u Skupštini Srbije, inače, pravom „parametru“ za političku moralnost. Koja valjda podrazumeva da ste u januaru ove godine poslanik Čankove Lige socijaldemokrata Vojvodine, u aprilu spritus movens predsedničke kampanje Saše Jankovića, a već od leta član i poslanik Nove stranke Zorana Živkovića, poljoprivrednika iz Niša, kako ga u parlamentu naziva poslanik Marijan Rističević.

Novinar Tomo je u CZ-u, gde su i zveri iz Hrvatske, ulitmat fajteri koji su hteli da izazovu nerede najpre na stadionu Partizana, a zatim i na beogradskim ulicama, ko zna za „čijeg baba zdravlje“. Tomo je u pritvoru zbog verbalnog delikta, žestoki hrvatski kriminalci zbog , kako se ispostavlja, mutnih rabota gazdi iz neke zapadne „ duboke države“. Vrlo je moguće da su te gazde iste onima koji su hajkom oterali novinara u pritvor i ovima koji su iz pizdinaca došli da ruše Srbiju.

Tomo je zbog malo oštrijih reči u autorskom tekstu, gde je pisao o onima koji , metaforično, artiljerijski i snajperski žele da ućutkaju patriote. Doslovni citat iz koga su ale i vrane izvukle samo deo gde se navodno preti Mariniki Tepić glasi:

„Dok oni udaraju, mi ćutimo. Bojim se da to nije ono biblijsko okretanje drugog obraza, već proračunato i pragmatično čuvanje prvog: „ćuti, dobro je, nisam ja, udaraju po Gujonu, po Grifinu, po Miši…“.

Ne shvataju, budale, da je svejedno: da udaraju po nama. Za sada snajperski, a kasnije će i artiljerijski – dok nas ne bude. Jer Gebelsov megafon zato tu i jeste – da nas ne bi bilo.

N1 neće pitati Marinike. Mi ih moramo pitati. I ispitati. I ućutkati. Jednom za svagda. Sve do jednu. Za početak snajperski, a kasnije i artiljerijski. Oni ili mi. S tim da oni znaju ko su i šta su i u tome su odlučni i jedinstveni – a, mi? Bojim se da se vidi na primeru“.

Čak i tamo gde je navodna pretnja , upotrebljen je termin „N 1 neće pitati Marinike…“. Dakle, novinar piše metaforično o pretnjama, stavovima i radnjama koje,pre svega patriotskom delu srpskog narodu, stižu od raznoraznih „mariniki“.

Preoštro napisano. Možda. Ali, zar u novinarstvu komentar nije slobodan. Ko pročita ceo Lovrekovićev tekst, videće samo oštre, možda i preoštre termine, koji nekome mogu da se sviđaju, a nekome ne.

Međutim, sve je to, možda, samo za privatnu tužbu zbog narušavanja ugleda, klevete ili nečeg sličnog, a ne za hajku raznoraznih ala i vrana, od kojih najviše grakću „ gromade novinarstva“ .

Za sve njih, Lovreković je novinarčina, par ekselans.

Negde, u nadležnim službama, vladaju dvojni kriterijumi. Ono kad si Tomo Lovreković onda si „govornik mržnje“ koji bi po mnogima, trebao da bude na doživotnoj robiji ili da mu usta budu sašivena, jezik iščupan, a prsti na rukama slepljeni kao peraja. Da ne bio mogao da piše i govori.

Ono kad si Dinko Gruhonjić možeš da govoriš i napišeš šta ti volja. Pored ostalog, i nešto ovako, a da te niko ne priupita za „ junačko zdravlje“. Doslovni citat objavljen na blogu Gruhonjić dr Dinka i na nekim sajtovima:

„Osim što ne plaća porez na imovinu, dobija velike novce i iz državnog budžeta, zarađuje vrtoglave sume na vraćenom obradivom zemljištu, zgradama i različitim drugim objektima, nevladina organizacija poznata pod imenom Srpska pravoslavna crkva već se 30 godina intenzivno ističe raspirivanjem međunacionalne mržnje, promocijom nekrofilije, podrškom ratovima i ratnim zločincima, hajkom protiv svih mogućih manjinskih i marginalizovanih grupa, a sada su – po ko zna koji put – udarili po ženama i njihovom ljudskom pravu da odaberu da li žele ili ne žele da rađaju.

Bradati vrač u vidu zlog crnogorsko-primorskog mitropolita Amfilohija izjavio je tako nedavno da „Srpkinje u svojim utrobama pobiju za jednu godinu više dece nego što su pobili Musolini i Hitler i Broz i ovi koji su ovde na Kosovu i Metohiji“. Vrhovni vrač, patrijarh SPC-a Irinej nadovezao se na Amfilohijevu gadost konstatacijom da su „Srpkinje dužne da rađaju“, što je izjava koju se usudila da (jedina iz vlasti) osudi potpredsednica Vlade Srbije Zorana Mihajlović, koju je potom na klimavi zub uzeo poslovično zlobni crkveni pi-ar Irinej Bulović, u Novom Sadu i okolini – gde stoluje – poznat, kažu, i pod nadimkom Saruman“.

Po Gruhonjiću, 90 odsto stanovništva Srbije, koji su se na popisu iz 2011. izjasnili kao pripadnici SPC , predvode vračevi. Da li to, uzročno – posledično znači, da bi Srbi trebali da dožive sudbinu indijanskih plemena u SAD?

Tomo Lovreković je enfant terrible ili nestašan dečak srpske politike , odnosno, srpske javne scene. Po definiciji, u kojoj je skoro tačno opisan, to je osoba koja preteranom otvorenošću i neobičnim , nekonvencionalnim postupcima dovodi u neprilike sredinu kojoj pripada. Ali, enfant terrible je i osoba koja pokazuje težnju za nezavisnošću od skupine ili sredine kojoj pripada.

Toma nije zver, nema snajper, a kamoli artiljerijsko oružje. Ko ga poznaje, zna da verovatno u detinjstvu praćkom nije gađao ni vrapce.

Ako ne može pravo , onda može: PRAVDA ZA TOMU!

(Siniša Kostić, Patriot)