О. Дарко Ђого: Лице Гојка Раичевића и научно свједочење Александра Раковића – непреболна побједа исконског српства Црне Горе

„Нико никада до појаве ИН4С није тако досљедно злурадо потказивачки издајнички радио против вриједности Црногорске државе као тамо они. Непоменици и ниоткуди су беспрекорно и беспризорно служили туђим пројектима српској држави српској цркви српском полусвијету блатећи Властиту државу коју никада нијесу прихватили и доживљавали као своју. Дакле и на Дан независности раде свој посао плаћенички са туђих казана. Само нека раде доћи ће вријеме озбиљније анализе издајничког чинодејствовања Гојка Раичевића Александра Раковића и многих других у издајничко клеветничкој колони која по кКо зна који пут изнова атакује на Црногорску Државу“, стоји између осталог у колумни, бившег директора Управе полиције, а садашњег савјетника предсједника државе Мила Ђукановића Веселина Вељовића.

Наш портал је додатно описао, као „српски полусвијет“, те да баштинимо ратно хушкачки, клерофашистички, клеронационалистицки мрзитељски равногорско четнички мотив и идеологију.

О поменутој „колумни“ разговарали смо са колумнистом портала ИН4С, проф. др протојерејем ставрофором Дарком Ђогом. 

Како, као свештеник, гледате на пријетње упућене Гојку Раичевићу и др Александру Раковићу због њиховог ангажмана на медијској платформи ИН4С?

Морам најприје да кажем да ћу да одговорим на три нивоа: као свештеник, као професор Универзитета и, на послијетку, али ништа мање важно, као пријатељ Гојка Раичевића и Александра Раковића са којима лично пријатељство, на моју жалост, не његујем временски дуго, мада сам као Србин пратио њихов медијски и научни рад много дуже.

Најприје да кажем, као свештеник, да је јучерашње Вељовићево обраћање својеврстан вербални наставак насиља човјека који се очигледно сродио са насиљем бруталним средствима те сада, како нас Свети Оци често уче, наставља своју острашћену природу само другачијим средствима.

Како у Царству Божијем неће бити батина, ни батинаша, сваки човјек је позван да своје неизлјечене патологије, па и ону батинашку, лијечи овдје и сада. Такође, као свештеник морам да кажем да је за мене лично лице Гојка Раичевића, на оној данас антологијској слици његовог незаконитог хапшења, било подједнако иконично лице литија и свега онога што је српски народ морао да трпи у од памети независној Црној Гори у којој су правду и морал штитили и дијелили Ђукановић и Вељовић.

То лице Гојка који се смије док му стављају лисице, Гојка који је слободан и то ће увијек бити, за разлику од многих које су новац, привилегије и безкоање оковали па нису нити могу бити слободни, најбољи је показатељ неугасивог Српства Црне Горе која се не може у ланце везати. Као професор Универзитета, саблажњен сам неписменошћу једног човјека који данас, уз сву декаденцију образовног система, носи дкторску титулу.

Не знам гдје и како ју је стекао, али није је оправдао. Довољно је само да упоредимо др Вељовића и др Раковића чије студиозне књиге представљају важне доприносе историји српске и европске културе као и историји Црне Горе, па нам одмах бива јасно да су понекад и оштре ријечи Раковића о разлици између цивилизације и девијације оправдане „научношћу“ самог Вељовића.

И за крај: морам да признам да ми је пријатељство са Раковићем и Раичевићем једна од привилегија. Иако у много чему различити као људи (Саша је мирна, рокерска природа, на граници хипи пацифизма док је Гојко стамени представник оног најбољег, нерасрбљеног из старе Црне Горе и један од разлога зашто увијек са поштовањем говорим о свим Србима који се нису одрекли ђедова и очева у четверонахијској Црној Гори), они су истински великани нашег времена.

Даће Бог да се вељовићевштина у својој провинцијалној и безбједњачкој квази-учености и комичном морализму спомињати као само једна епизода из историје српске Црне Горе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: