О једном Његошевом стиху

Пише: Слободан Милић

Од када је 1847. године, први пут штампан у Бечу, Његошев „Горски вијенац“ и дан-данас као живи вулкан садржи у себи и избаца стихове који изазивају све заинтересоване овом великом књигом, својим вишезначним садржајима. Један такав стих о којем ће бити овдје говора, а њих је више у Г.В, одупро се правилном тумачењу признатим и познатим коментаторима Горског вијенца и цјелокупног Његоша. Није ми јасно зашто нијесу успјели да правилно разумију и протумаче једноставан! Његошев стих. Ја лично имам утисак да је Његош знао и познавао све главно и генијално што је до њега написано и да је много пјесничког, филозофског, народног, допрло до његовог мозга.
По поезији и по знању још један велики јужнословенски дух близак је Његошу а који га и потврђује. То је Тин Ујевић. Овдје ћу само назначити јер мисао и поезија и једног и другог толико су блиске да би то изискивало огроман рад и лијеп успјех.
Но вратимо се једном Његошевом стиху. Стиху који чини ми се, није добро протумачен. Највјероватније да нијесу успјела његова тумачења из простог разлога што сви наводе стих различито од стиха у оригиналу.
Стих у оригиналу гласи:
Сан паклени окруни Османа!-
Стих који наводе и по којему тумаче његово значење је изгубио Његошево или право значење уклањањем знака узвика и цртице а умјесто њих неко је уметнуо зарез. Његош је, као што знамо за многа мјеста, упозоравао будућег читаоца и стављао му до знања исправна значења.
Тумачени стих гласи:
Сан паклени окруни Османа,
Сан паклени сви знамо а и из наше народне поезије и приче није ништа друго до ђаво, Сатана, Велико зло које у виду сна улази у нас, које нам не да мира и тјера и усмјерава на ђавоље радње и подухвате супротним здравом разуму. Такав паклени сан је опсједнуо Османа, Наполеона, Хитлера. Демон им се поткопао, ушао у њих или пољубио као Љермонтовљеву Тамару, и више им не да мира и паклени сан је уништио здрав разум.
И тај паклени сан или Ђаво, Демон, направиће од Османа Великог злог госта за цијелу Европу и који ће потврдити сам себе. Тај зли гост ни данас не да мира Европи.
Ако сада пођемо од турске легенде у којој се каже да је Осман сањао да се из груди шеика Елебадије подигао мјесец и спустио у његова њедра, и да је с тога мјеста израсло дрво у чијој ће сјенци бити цио свијет. Знамо да је Луна симбол турског царства, а метафорички означава и кћер Елебадије с којом је Осман склопио брак. Њему је она дарована као јабука, која је дарована као обични а некада и као свадбени поклон.
Мислим да нема тога који не би волио и пожелио да сања, да му се деси овакав поетични и узвишени сан. Ја у овом сну, односно легенди, не видим ништа паклено, не видим Ђавола-Сатану, Велико зло. Зато сматрам да је велики Његош управо с тога што се Осману деси, што га окрунио, окрзнуо паклени сан нагласио овај стих знаком узвика. Упозорио је да се не ради о никаквом крунисању, што се и из легенде недвосмислено види, већ да је ријеч о подстреку Ђавола а који ће лагано али сигурно Османа претворити у великог Ђавољег госта од којег ће на муци бити хришћанска Европа.
И данашње вријеме потврђује Паклени сан Османов и османлија и муслимански фундаментализам.
Ја нијесам желио да поништим или негирам ничији коментар овога стиха, али ме је некакав паклени сан окрунио, окрзнуо и као да ми је указао и натјерао да изнесем ово своје тумачење спорнога стиха, иако сматрам да је Његош одредио његово тумачење.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: