О образу је (опет) ријеч
Пише: Емило Лабудовић
„Прекршили смо своју ријеч! Из кукавичлука. Нација то осјећа и одбацили смо своју част. Стали смо на страну ниткова. Постаћемо пљачкаши гробова. Нација ђубрета. Нијесам вас зауставио. Крив сам“!
Сједећи за својим премијерским столом, ове је ријечи, на данашњи дан 1941. године, записао предсједник Владе Мађарске, Пал Телеки, узео пиштољ и пуцао себи у главу. Његова невина крв спрала је прљавштину са лица државе која је, придруживши се Хитлеровим фалангама, погазила дату ријеч и „споразум о вјечном пријатељству“ са Краљевином Југославијом.
Пал Телеки је имао сијасет оправдања и алибија да прећути јер био је надгласан, али је, упркос томе, имао само један, непремостиви и морално обавезујући, разлог за смртонсни хитац – дату ријеч, оснажену његовим потписом.
А човјек – то је ријеч, и обратно.
Прије неки дан, висока дужносница овдашње власти похитала је (умало је штикле поломила) у Приштину да стане на страну силника и „пљачкаша гробова“ како их је назвао Телеки. А и оно о „нацијама ђубрета“ бих му потписао на Библији. Да се што прије сврста у колону оних који су згазили не само споразуме већ властиту колијевку, цркву, понос, историју, част и људско достојанство. У колону оних који су се каменом бацили на Његоша, Марка Миљанова, Никца од Ровина…. Телеки је преко границе имао тек тамо неке Србе, наша дужносница и читава булумента њених претходника су преко границе имали браћу у срамном ропству, недостојном сваког, а посебно овог, вијека. Телеки је изабрао част и људско достојанство, они су изабрали, и без прекида бирају, срамоту и пузање.
Телеки није могао да заустави ни рат и бомбардовање Југославије, није могао да спаси образ своје земље, али је зато могао да спаси свој. И спасио га је, без обзира на цијену. Мило, Душко, Ранко… па све до поменуте дужноснице, нијесу могли да зауставе политичке процесе на овом дијелу Балкана и спасу Србију, али су могли, и требало је, и морало се, и било је људски, патриотски и, ако баш хоћете, и црногорски, да спасу сопствени и образе свих нас. То не би промијенило историју, али би остало као свијетла страница наше историје. Као Вучји До, Грахово, Мартинићи, Круси, Фундина, Брегалница, и Мојковац, изнад свега. Али, страх (а и дебеле паре) човјеку образ каља често.
Пал Телеки је у блату историје двадесетог вијека остао светионик који је означио и још увијек означава пут моралног вазнесења и незаборава. Нашу дужносницу, а и оне прије ње, убрзо ће прекрити пепео заборава јер ко се још кроз историју сјећа пузајућих. А као једина свијетла тачка овог најновијег суноврата црногорске спољње политике, још дуго и задуго, блистаће лик Маје Вукићевић која је, иако свјесна да неће и не може да заустави процес који се као поплава муља ваља око Косова, одлучила да каже НЕ и да спаси душу. Тако мало, а тако моћно и величанствено!
Мајо, пред твојом људскошћу, патриотизмом, храброшћу и поштењем, шешир доље!!!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Draga Maja – DOSTOJNA !!!
Moj naklon ( dame neskidaju šešir ).
Velika Carstva nijesu slučajna.
Ne biva ih bez velikih ljudi.
Pal Teleki jedan od njih.
Hvala za ovu, meni nepoznatu epizodu,
susedne nam i prijateljske Madjarske.
Orban dostojan naslednik !
A, Maja, skromna a Velika.
Prva lasta, a naša.
Mozda najavljuje proleće.
( Ne mislim na kalendarsko ).
Naklon i skidanje šešira – DOSTOJNA !
МАЈО, ХЕРОЈУ !