Обарање Ф-117А: Прекрајање историје – Војни врх на челу преваре (11) (ВИДЕО)

Пише: Ђорђе Аничић

Од мајстора механичара до Заменика Начелника Генералштаба

Књига „Пад ноћног сокола“ требала је да послужи искључиво у циљу афирмације успеха бившег 3.рд ПВО ,250.рбр ПВО, Војске Србије и Министарства одбране. Издавач књиге је Медија центар „Одбрана”, аутор пуковник Славиша Голубовић запослен у војнообавештајној агенцији Министарства Одбране. Стручни рецензент књиге је Јовица Драганић, пензионисани генерал-потпуковник,бивши заменик начелника Генералштаба Војске Србије.

Ја сам ратни заменик команданта 3.рд ПВО, потпуковник Ђорђе Аничић, једини официр у команди дивизиона са ракетног система С-125М1 „НЕВА“. Остали су са других ракетних система и нису познавали ракетну технику. Као члан борбене послуге која је оборила Ф-117А једини нисам унапређен у виши чин, са одличном ратном оценом кога је одликовао председник Републике Србије ратним одликовањем. Официр чија је јединица ратовала свих 78 дана рата, имала успеха на ратишту (оборила Ф-117А и Ф-16ЦГ са материјалним доказима) и донела орден Народног Хероја 250.рбр ПВО. Као руковаоц гађања провео сам преко 750 сати на борбеном дежурству у станици за вођење ракета у борби са НАТО авијацијом у ваздуху. После рата мимо Закона о Војсци смењен сам са дужности и постављен на формацијско место нижег чина. Скинут сам са списка за школовање ратних официра. Ко се то и зашто играо са официром? Држава ме казнила што сам је бранио!

А онда 17,5 година после рата доживео сам ново понижење. У књизи је фалсификован:

1.Мој поподневни рад 27марта 1999.године,
2.Проглашен сам неодговорним и стављан на места где уопште нисам био;
3.Моје идеје и радње које сам предузимао приписиване су другим лицима;
4.Негирана су ратна војна документа и извештаји;
5.Као руковалац гађања проглашен сам другим помоћником руковаоца гађања који не постоји у Упутству за борбени рад,што значи да нисам члан борбене послуге која је оборила Стелт;
6.Прекројен је ток борбеног рада приликом обарања Ф-117А.

Четврта превара: Ко командује борбеном послугом за време обарања Ф-117А

Корак по корак стигосмо и до друге суштинске преваре везане за обарање „невидљивог“ Ф-117А. Аутор књиге је кроз монтиране и наручене изјаве актера догађаја прекројио не само састав борбене послуге већ и ток борбеног рада у ноћи 27. марта 1999. године. На страници 188 у својој анализи он каже.

Цитирам: „…Анализом околности рада и успеха борбене послуге 3. рд ПВО, на основу сведочења непосредних актера, јасно је да је руковалац гађања у борбрној послузи, приликом гађања авиона Ф-117А, био командант дивизиона, потпуковник Золтан Дани и да су се његове речи и наређења те вечери слушале и извршавале…“

Из текста и продужетка у наставку се недвосмислено види да аутор анализира сведочења актера догађаја, али не и званична војна и судска документа. У свим званичним војним документима мајор Борис Стоименов није члан борбене послуге нити је био на било ком радном месту за време борбеног рада. Управо супротно тврди аутор и ставља Стоименова на радно место на коме сам ја седео. Накнадна памет Голубовића и његових послушника представља покушај прекрајања званичних докумената у која је имао увид и која је игнорисао. У мејл преписци са мном ставио сам му између осталог на увид и судски записник са саслушања сведока од 11.02.2015. У записнику се недвосмислено види ко и када командује борбеним радом. Његови коментари на записник су толико глупи да их нећу коментарисати. После тога инсистирао је да више не комуницирамо мејловима него у директном контакту свестан да запис преписке представља судски доказ. Сва та и друга документа врло брзо ће га пуно коштати.

Никада ни један члан борбене послуге па ни ја, није тврдио нити оповргао да је на радном месту руковаоца гађања за време обарања седео командант ракетног дивизиона Золтан Дани. Оно што је спорно и у чему се огледа превара јесте податак и чињеница ко је командовао борбеним радом и да ли је борбена послуга извршавала наређења оба руковаоца гађања-Данија и мене? Без обзира што сам у моменту уласка у станицу за вођење ракета у 20.30 сео на радно место, помоћника руковаоца гађања (ПРГ), ја сам руковаоц гађања и то сам био читав рат. Радно место ПРГ налази се на самом уласку у станицу.

Па коме је онда и зашто 17,5 година после рата пала на памет идеја да тврди да нисам члан борбене послуге и да нисам командовао борбеним радом? Зашто нико годинама није демантовао садржај мог ратног дневника „Смена“ издатог 2009.године, који је сведок многих пропуста командне структуре,јавашлука и одговорности армијске средине по многим питањима.Шта је то ујединило људе у превари и шта се то у међувремену догодило сазнаћемо врло брзо?

Како је оборен Ф-117А?

Неспорна је и чињеница да је Ф-117А оборен из трећег покушаја. Први и други покушај тражења циља у ваздуху нишанским радаром су неуспешни. Седећи на месту ПРГ погледом упереним ка показивачу осматрачког радара П-18 одједном на азимуту 195 уочавам три циља, на даљини од 23 километара. Следећи круг на осматрачком радару јасно указује да нам се авион приближава. Пратим га и у следећем кругу даљина је 18 км. Оператор осматрачког радара П-18, водник Љубенковић преко ГГС-а (гласно говорно средство) извештава да имамо циљ. Очито пратимо исту ситуацију у ваздуху.

Кажем: „Дани, овај иде на нас!“ Дани је отворио очи, погледао у екран и незаинтересовано пратио ситуацију. Одраз нам се приближавао. Авион је био на 14–15 км, кад је Дани наредио:

„Азимут 210, тражи!”

Зрачимо више од десетак секунди неуспешно тражећи циљ. Схватам да морамо прекинути борбени рад. Збирна времена, тражење и откривање циља, прелазак на праћење, издавање наредбе за уништење циља и време лета ракета до циља, морају бити краћа од 25-27 секунди. Наставак рада значио би прекорачење тог времена које је потребно противрадарској ракети ХАРМ да лансирана са авиона долети и елиминише технику, а можда и нас. Суштина је бити бржи од ХАРМ-а. Дани не реагује, не прекида борбени рад. Свестан опасности командујем: „Прекини тражење – еквивалент!” Николић за пултом командира батерије, или не чује или није навикао да командују два руковаоца гађања, и даље наводи официра вођења на циљ. Командујем сада много гласније „СКИДАЈ ВИСОКИ”, јер и у режиму еквивалент предајник нишанског радара емитује у простор високофреквентну енергију на коју може бити наведена ПСР (противрадарска самонавођена ракета), поготову ако је у лету близу нас. Тек тада Николић извештава „Високи скинут”.

После неколико тренутака, Дани поново наређује нови азимут тражења 230.

У ваздуху се осећа адреналин. Овај пут официр за вођење успева да види циљ на своја два екрана, али никако из више покушаја не може да га поклопи са пресеком хоризонталног и вертикалног маркера. Точкићи само шкљоцају – мора да их гурне од себе, поклопи циљ у пресек та два маркера. Тог момента кад је циљ у пресеку маркера, могу да почну да га прате оператори ручног праћења – по равни Ф1 и Ф2 на својим показивачима. Циљ бежи и врши маневар. Поново је време зрачења предугачко и поново наређујем: „Прекини тражење – еквивалент!” Овај пут Николић одмах извршава команду и извештава „Еквивалент”.

После неколико секунди покушавамо исти поступак, трећи пут на азимуту 240.

Веома брзо, после неколико секунди официр вођења проналази циљ и извештава да је циљ у маневру. Точкићи официра вођења шкљоцају, оператори га губе. Време зрачења је поново дуго, 5-6 секунди, и таман када сам хтео да и трећи пут наредим: „Прекини тражење – еквивалент”, оператор праћења Драган Матић је узвикнуо: “Дај га! Дај га! Имам га!” Енергично је окретао свој точкић, покушавајући да доведе одраз од циља на средину екрана. Успео је. Оператори праћења су успели да поклопе циљ са крстом – пресеком два маркера и тиме обезбеде услове за лансирање ракета. Други оператор за праћење Дејан Тиосављевић извештава да је циљ велике одразне површине. Тог момента кажем Данију: „Води рачуна да није мамац да нас не зајебу.” Кроз главу ми је прошла мисао ратних искустава из Ирака када су здружене снаге на беспилотне летелице качили угаоне рефлекторе и тиме повећавали одразну површину. Борбена посада Ирачана је мислила да се ради о правом авиону и почињала да зрачи нишанским радаром. Тог момента ловци у ваздуху су хватали локацију радара-нишана, а онда из заседе са стране елиминисали ракетну јединицу противрадарским ракетама.

Официр за вођења Муминовић извештава – станица прати циљ, циљ у доласку, даљина 13 километара. Истовремено оператори извештавају – по Ф1 пратим циљ, по Ф2 пратим циљ. Дани је командовао: „Циљ уништи, метод Т/Т лансирај!” Официр вођења Сенад Муминовић стиска дугме за лансирање ракета. Потмула експлозија. Стартни мотор прве ракете је заурлао. Станица за вођење ракета се заљуљала. Старт прве ракете, и после 5 секунди и друге. Официр за вођење извештава: „Прва лансирана – прва захваћена (оператори праћења по равни Ф1 и Ф2 почињу да воде ракету на циљ), друга лансирана – друга није захваћена (не постоји могућност вођења ракета). Даљина 13 километара.”

Прва ракета је већ у ваздуху 5-6 секунди и остало јој је још 10-так секунди лета до сусрета са циљем. На извештај Муминовића да друга ракета нема захват гласно сам питао:

„Како није захваћена? Зашто није”?

До тог момента ни један официр за вођење ракета, ни он ни Јанковић, није извести да је станица неисправна по другом каналу. Устајем са места помоћника руковаоца гађања ухвативши се левом руком за стезач блока изнад главе оператора за праћење по Ф-2 Драгана Матића, ослонивши се десном руком на ормар преко пута њега. Стојећи тако искошен посматрао сам на екранима официра вођења последње секунде лета прве ракете. То је сво време које сам стајао у станици. Дакле потпуно супротно досадашњим тврдњама актера да стојим од 20.30-21.15. Оператори по Ф1 и Ф2 стабилно прате. У тачки сусрета ракете и циља види се светлосни бљесак на екранима показивача. Циљ је уништен. Време уништења је у 20.42. Авион смо нашли на 6 км висине. Уследио је противракетни маневар и оборен је негде са 8–10 километара висине. Остале параметре официр вођења није ни очитао, радило се о секундама. Цео процес је трајао око 23 секунде.

Биће врло интересантно предочити читаоцу на увид изјаве актера догађаја.Њихове изјаве у књизи, на суду, интервјуима и на аудио-видео запису.

Тако је срушен Ф-117А. Послуга је веома професионално одрадила свој посао. Није било никаквог сукоба у станици за вођење ракета. Понајмање панике и хистерије у трећем покушају. Борбеним радом командовала су оба руковаоца гађања и Дани и ја. Камо среће да су у свим ракетним дивизионима у борбеном раду водили рачуна о дужини зрачења нишанским радаром. Вероватно би неки и данас били живи, а Србија имала више ратних трофеја.

Оно што нису знали Дани и Николић морали су да знају и разуму Муминовић и Тиосављевић. Ако нису они, разумели су Руси. Њих двојица формацијски су радили у то време на нишанском радару и морали су да знају пут високофрекфентне енергије у простор и на еквивалент оптерћење. Морали су да знају рад феритног дуплексера и таласоводних преклопника. Морали су да знају зашто сам командовао „скини високи”. Управо то знање у физичком смислу искористио сам и променио команду „Прекини тражење, еквивалент“ у „СКИНИ ВИСОКИ“ оног момента када је потпоручник Николић изгубио драгоцене секунде не извршавајући моју прву команду. Реакција је била муњевита, у станици нико није изговорио „Гаси,гаси“. Тако нешто могао је да пласира само неко коме команда „Скини високи“ не значи ништа и ко се служи уличним жаргоном.

Сведочећи у суду као мој сведок пуковник Витомир Анђелковић за време рата Начелник одсека за обуку, школство и Правила у Управи АРЈ, Сектора за РВ и ПВО, Генералштаба војске СР Југославије дословце каже.

Цитирам „…Искуства дивизиона су била значајна за ракетне јединице ПВО“…

Која су то значајна искуства? Као официр за везу пуковник Анђелковић је обишао за време рата у два наврата 3. ракетни дивизион ПВО, једном и са представником оружаних снага Руске Федерације, пуковником Виктором кандидатом за доктора војних наука из Смоленска. Тада нам је наређено да им пренесемо без икакве задршке комплетан поступак обарања Ф-117А. На страници 299 радне бележнице при дну под задњом цртицом то јасно пише. Не треба заборавити да је то ратно време, да смо љути и разочарани што су Руси допустили бомбардовање СРЈ.

То је и урађено 17.маја у Бечмену у кући Зорана Недељковића домаћина команде 3. ракетног дивизиона у присуству пуковника Анђелковића, пуковника Станковића, мајора Пере Ђорђевића, Данија и мене. Тог дана Рус је присуствовао од 22.30-01.00, заједно са нашим људима, борбеном раду. Из записа се види и у каквом је стању командант ракетног дивизиона Дани Золтан. Какав утисак оставља на људе. Врло често је на тај начин избегавао борбено дежурсво за време рата. То је био и један од разлога нашег сукоба. Треба пажљиво прочитати део записа од 18.05.1999.године.

На основу нашег искуства и начина командовања приликом обарања Ф-117А Виктор је преко руске амбасаде у Београду још за време рата ту информацију проследио у научни центар ПВО. Тамо је анализиран комплетан поступак и истим путем враћена пуковнику Виктору информација о изменама Правила гађања у тачки 25 и 26. Те измене у табели бр.3. и тачкама он је унео руком,а пуковник Анђелковић на промењену табелу ставио печат војне библиотеке у војној пошти 7617.

На основу тога наша Управа ПВО је 13 јула донела измене и допуне Правила гађања на првом месту у тачки 22, 25 и 26. гађање циљева у условима употребе противрадарских ракета.

У изменама и допунама Тачка 25.Правила гађања мења се и гласи:

„У условима употребе ПСР (противрадарских самонавођених ракета) предајник укључивати тек после укључења имитатора радарског зрачења (ИРЗ). Време зрачења предајника не сме бити веће од 6 секунди. Поновно укључење предајника на зрачење у ваздушни простор вршити тек након 10 секунди за време не веће од 6 секунди.

Напомена: Појам „предајник укључивати на зрачење“ односи се на укључивање високог напона предајника са већ прекљученим преклопником антена-еквивалент на антену.“

Незналице и лаици су командовање приликом обарања Ф-117А и генијалну идеју којом сам смањио т/рад (време од последњег укључења нишанског радара на зрачење-до момента лансирања ракета) са 25 сек на 6 сек,технички беспрекорну прогласили кукавичлуком изврнули речи команде и обесмислили савршен потез. У две речи „Скини високи” стала су знања два бојева гађања у бившем СССР-у. Једно од њих је забележено на спомен плочи 1988. године на полигону у Ашулуку као најбоље икад изведено бојево гађање. Бојево гађање на које сам позван из команде 450. ракетног пука ПВО на нишански радар иако сам се већ 2 године налазио у 250. ракетној бригаде ПВО. Први пут је командовано нешто ново и Руси су то одмах препознали. Зато су та искуства била врло значајна за ракетне јединице како рече пуковник Анђелковић. Камо среће да је аутор ово истраживао, вршио анализу са стручним рецензентом, а не што су се бавили ситним шићарењем и преварним радњама. Од незналица нисам ни очекивао да ме разуму. Своје знање и умеће стручни рецензент је показао у рату. Зато су му и резултати такви. Доћемо и до њих.

Извор: Корени.рс

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: