Од заблуде о Великој Србији до истине о Великој Албанији

Пише: Александар Ђурђев, посланик и председник Српске лиге

​Последњих тридесетак година једна од синтагми која се највише користила како у антисрпским западним политичким и медијским круговима, тако и у прозападним и антидржавним петим и шестим колонама у самој Србији била је Велика Србија.

Парадоксално, што се српски државни простор све више сужавао отимањем Републике Српске Крајине, Црне Горе и Косова и Метохије чији су егзекутори били околни народи, а налогодавци велике западне силе, прича о Великој Србији постајала је све живља и агресивнија. Некада је наш велики писац Брана Црнчевић постављао питање ,,колико Србија треба да буде мала да не би била велика“, а данас нам је, више него икада, сасвим јасно да је многима око нас и онима на обалама Атлантика једина прихватљива Србија она која уопште не постоји.

​Са друге стране, прича о Великој Албанији је ишла сасвим другачијим током, са, нажалост, и сасвим другачијим исходом. Та прича се дуго времена потцењивала, описивала као плод српског шовинизма према Албанцима, потом се игнорисала, да би, коначно, постала реалност која нас окружује и које су наједном сви постали свесни.

У праву је професор Дарко Танасковић, наш највећи живи познавалац исламског света, када каже да Велика Албанија већ постоји и да је, у том смислу, важније оно што није озваничено, а реално постоји од онога што је озваничено, а реално не постоји. Требало је да се деси да албански терориста и исламски фундаменталиста Аљбин Курти посети Тетово у Северној Македонији и буде дочекан као премијер свих Албанаца и са заставама Велике Албаније да би државе чији се комади територије одавно налазе на мапама великоалбанских претензија схватиле да се то питање не тиче само Србије и Срба.

Уместо, међутим, да се сво дрвље и камење из црногорских и северномакедонских политичких и медијских кругова оспе по Аљбину Куртију и његовим спонзорима, штавише, уместо да те земље повуку признање лажне државе Косово и тако задају одлучан ударац великоалбанској политици, они су све своје снаге усмерили на министра одбране Србије Милоша Вучевића. Истина уме да боли више него ишта, па је ваљда зато засметао Вучевић који се, ето, дрзнуо да поручио да ће се нама двема суседним земљама признање тзв. Косова обити о главу.

Старо је правило да не треба убијати гласника због лоших речи, већ се треба суочити са истима храбро и одлучно. За разлику од албанских министара одбране, Министарство одбране предвођено Вучевићем никада није нити би угрозило било који део територије или било кога у Црној Гори или Северној Македонији нити би Александар Вучић командовао Војском Србије војним путем нападајући своје суседе. Напротив, обојица су активно помагали Црну Гору и Северну Македонију у време корона вируса, а ову другу посебно у време великих поплава 2015. и сукоба у Куманову са албанским терориста, када је наша земља дипломатски и на сваки други начин чврсто стала уз свог мањег јужног суседа.
​

Још једном се, нажалост, показује истинитост тврдње да онај ко неће брата за брата имаће туђина за господара. Уместо да са Србијом и Србима праве нови балкански савез против агресивне албанске политике и, по угледу на Грчку, не признају лажну албанску државу Косово, Црна Гора и Северна Македонија, да будем прецизнији, њихове од народа отуђене политичке елите и медијски концерни константно и све интензивније нападају једину земљу која има довољно људских потенцијала и војне и дипломатске снаге да се одупре великоалбанској претњи која се над свима нама надвила.

За разлику од Албаније и Албанаца, Србија и Срби су кроз историју ослобађали, а не окупирали Црну Гору и Северну Македонију, градили у њој школе, установе културе, болнице, путеве и пруге, а не терористичке кампове и никада нису нити једним словом довели у питање њихов територијални интегритет и суверенитет.

Нажалост, како је кренуло, уместо да Србију, Вучића и Вучевића имају за брата, Црногорци и Македонци ће Велику Албанију, Куртија и Раму имати за господара.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: