Od zablude o Velikoj Srbiji do istine o Velikoj Albaniji

Piše: Aleksandar Đurđev, poslanik i predsednik Srpske lige

​Poslednjih tridesetak godina jedna od sintagmi koja se najviše koristila kako u antisrpskim zapadnim političkim i medijskim krugovima, tako i u prozapadnim i antidržavnim petim i šestim kolonama u samoj Srbiji bila je Velika Srbija.

Paradoksalno, što se srpski državni prostor sve više sužavao otimanjem Republike Srpske Krajine, Crne Gore i Kosova i Metohije čiji su egzekutori bili okolni narodi, a nalogodavci velike zapadne sile, priča o Velikoj Srbiji postajala je sve življa i agresivnija. Nekada je naš veliki pisac Brana Crnčević postavljao pitanje ,,koliko Srbija treba da bude mala da ne bi bila velika“, a danas nam je, više nego ikada, sasvim jasno da je mnogima oko nas i onima na obalama Atlantika jedina prihvatljiva Srbija ona koja uopšte ne postoji.

​Sa druge strane, priča o Velikoj Albaniji je išla sasvim drugačijim tokom, sa, nažalost, i sasvim drugačijim ishodom. Ta priča se dugo vremena potcenjivala, opisivala kao plod srpskog šovinizma prema Albancima, potom se ignorisala, da bi, konačno, postala realnost koja nas okružuje i koje su najednom svi postali svesni.

U pravu je profesor Darko Tanasković, naš najveći živi poznavalac islamskog sveta, kada kaže da Velika Albanija već postoji i da je, u tom smislu, važnije ono što nije ozvaničeno, a realno postoji od onoga što je ozvaničeno, a realno ne postoji. Trebalo je da se desi da albanski terorista i islamski fundamentalista Aljbin Kurti poseti Tetovo u Severnoj Makedoniji i bude dočekan kao premijer svih Albanaca i sa zastavama Velike Albanije da bi države čiji se komadi teritorije odavno nalaze na mapama velikoalbanskih pretenzija shvatile da se to pitanje ne tiče samo Srbije i Srba.

Umesto, međutim, da se svo drvlje i kamenje iz crnogorskih i severnomakedonskih političkih i medijskih krugova ospe po Aljbinu Kurtiju i njegovim sponzorima, štaviše, umesto da te zemlje povuku priznanje lažne države Kosovo i tako zadaju odlučan udarac velikoalbanskoj politici, oni su sve svoje snage usmerili na ministra odbrane Srbije Miloša Vučevića. Istina ume da boli više nego išta, pa je valjda zato zasmetao Vučević koji se, eto, drznuo da poručio da će se nama dvema susednim zemljama priznanje tzv. Kosova obiti o glavu.

Staro je pravilo da ne treba ubijati glasnika zbog loših reči, već se treba suočiti sa istima hrabro i odlučno. Za razliku od albanskih ministara odbrane, Ministarstvo odbrane predvođeno Vučevićem nikada nije niti bi ugrozilo bilo koji deo teritorije ili bilo koga u Crnoj Gori ili Severnoj Makedoniji niti bi Aleksandar Vučić komandovao Vojskom Srbije vojnim putem napadajući svoje susede. Naprotiv, obojica su aktivno pomagali Crnu Goru i Severnu Makedoniju u vreme korona virusa, a ovu drugu posebno u vreme velikih poplava 2015. i sukoba u Kumanovu sa albanskim terorista, kada je naša zemlja diplomatski i na svaki drugi način čvrsto stala uz svog manjeg južnog suseda.
​

Još jednom se, nažalost, pokazuje istinitost tvrdnje da onaj ko neće brata za brata imaće tuđina za gospodara. Umesto da sa Srbijom i Srbima prave novi balkanski savez protiv agresivne albanske politike i, po ugledu na Grčku, ne priznaju lažnu albansku državu Kosovo, Crna Gora i Severna Makedonija, da budem precizniji, njihove od naroda otuđene političke elite i medijski koncerni konstantno i sve intenzivnije napadaju jedinu zemlju koja ima dovoljno ljudskih potencijala i vojne i diplomatske snage da se odupre velikoalbanskoj pretnji koja se nad svima nama nadvila.

Za razliku od Albanije i Albanaca, Srbija i Srbi su kroz istoriju oslobađali, a ne okupirali Crnu Goru i Severnu Makedoniju, gradili u njoj škole, ustanove kulture, bolnice, puteve i pruge, a ne terorističke kampove i nikada nisu niti jednim slovom doveli u pitanje njihov teritorijalni integritet i suverenitet.

Nažalost, kako je krenulo, umesto da Srbiju, Vučića i Vučevića imaju za brata, Crnogorci i Makedonci će Veliku Albaniju, Kurtija i Ramu imati za gospodara.