Одлазак ”краља” највише очекују они који га се највише плаше – дворски снисходљивци

Пише: Теодосије

Они који гмижу испод његових ногу, не усуђују се да да му се обрате именом. Најрадије би га заборавили. Зову га ”краљем“, „шефом“, ”господарем”… Само одабрани имају ”привилегију” да му се обрате именом. Осталима није дозвољен приступ у двор повлашћених. Замислите – да га назову именом! Зато и ова имена као изрази понизности, да не повриједе сујету и пробуде неки ћудљиви рефлекс одмазде.

Он је господар њихових живота, приватности, одређује шта су, ко су сада и ко су били до сада. Диктира им кога да воле, мрзе, коме да се подају и кога да издају. Све њихово је, заправо његово. И у том не постоје границе, па ни оне оне темељног морала, успостављеног кад се човјек усправио и стекао појам достојанства. Он им зна ”употребну вриједност”, као и ”рок трајања”. А кад их потроши, спере их са површине друштвене стварности и остави да таворе у мраку страха и заборава. По чему ћемо памтити његово вријеме? Мимо свих неупоредивих непочинстава који би сурвали и велике државе, а не ову сићушну, његово вријеме ће се посебно памтити по ”нерасвијетљеним” убиствима многих, посебно њему блиских и оданих. Зашто баш њих, који су уз његову дозволу локално контролисали послове швреца цигарета? На примјер, Горана Жугића.

Сјетићемо се његове обредне скрушености, мимикрије ожалошћеног уз чланове породице убијеног. Има ли иког у Црној Гори ко вјерује да нема везе са тим убиством, да он баш ништа не зна? Па о убиству једног од најважнијих људи из врха АНБ-а, Белог Распоповића? Ко данас у Црној Гори вјерује да државни органи не знају, односно да нису могли расвијетилити до краја убиство уредника ДАН-а, Душка Јовановића? Знамо, Душко је силно погашао у мету својим текстовима о шверцу цигара и осталим облицима криминала.

Ко данас има повјерења у ”господара” и мит како „он не оставља пријатеље“, након што је онако бескрупулозно згазио главног ”идеолога” партије? Кад га је ритуално жртвовао као ”крупну рибу”, а његову породицу користио као средство уцјене? Има штошта монструозно и психопатски у том хладнокрвном, мафијашком обрачуну са људима из свог најближег окружења. Сад је присутан страх више него икад, јер нико не зна ко је следећи. Збиља, ко је следећи? Кога ће сад ”прошетати” са лисицама у покушају да допуни представу о ”правној држави” за инострану јавност, а о својој свемоћи за његову, унутрашњу ДПС јавност?

И не брине га што ништа што каже у последње вријеме, а због чега се превише зноји нема, ама баш нимало логике. Ни то да човјек који му плаћа путовања у Сен Тропе, Дубаи, који му позајмљује новац, који му обезбјеђује ”технички пут” за милионски кредит, наједном и напрасно није пријатељ! И да то није никад био, јер он ”пажљиво” бира своје пријатеља. Попут Цанета, Тачија, Радончића, Дахлана… Италијане је заборавио, ни они више нису пријатељи? Ни Руси? Ни онај ”филозоф из Грбља” што је био један од седам? И шта да радимо, кад се објелодани како је свом не-пријатељу омогућио куповину, на примјер, Јадранског сајма, те да му је исти био ”прва рука” за догвор око Телекома, па око Мељина…?

Да, сви знају ко је довео Дерипаску, а ко је пред Американцима одређен да плати политичку штету за увлачење Руса. О овој другој штети, која се мјери стотинама милиона евра, коју је произвео након избацања Дерипаске из посла, речено је пуно. Ипак, није све. И он зна да ће се и то рећи. А након тога ће многи заћутати. Заувијек.

Да ли има иког ко вјерује да је помоћни радник Рестиса, ”момак за све”, извјесни Петрос Статис стварни власник ичега што се данас званично води на њега у Црној Гори? Побогу, за кога би сем за ”краља” био Краљев двор у Милочеру? Па Свети Стефан, па Брозов Маестрал… Син Блажо, брацо Ацо, сека Ана, доктор Весо, Вучко, Ђоћо, Бан један и други, Веско и сва родбина и кумови, све сами ”побједници” транзиције! Гле чуда (што му је омиљена поштапалица), откуд баш они најспретнији, најпаметнији, најбржи?

Има ли то, којим случајем везе са њим, са оним знојењем пред камерама док објашњава да, ето, он има жељу, као сав ”нормалан” свијет да живи у кући која, гле чуда, кошта као много његових милионских сатова. Ето баш ту, у кући која је грађена за ”никог”, за тржиште, а он је мало надгледао радове, супруга се брунула о ентеријеру… Зашто? Па зато да, ако би можда баш он одлучио да је ”купи”, да не мора да улаже додатни новац у преправке. Врло рационално, зар не? Који новац? Онај кога нема, али кога ће можда имати. Уосталом, Први има довољно државног новца на Првој банци, а она је знамо – АТМ машина Прве фамилије. Кол’ко треба брацу? 11 милиона? Ситница! Кол’ко треба секи, сестрићу и остаим ”чуварима државе”? Сви све знају, нико више нема потребе да слути, све је огољено и бјелодано.

И они који га се, из најближег окружења, силно плаше, највише рачунају (о апсурда!) на његову дволичност, те да ће их баш то спасити! Дакле, нико више не вјерује ни у једну његову позитивну, људску особину. Сад сви рачунају на оно тамно, покварено у њему и надају се да ће их то спасити. Ипак, сви прижељкују из тог и таквог окружења да се некако ослободе пошасти која је заробила и њихове животе, не само оних које деценијама заједнички угњетавају и поткрадају. И сви виде да је то неминовно, да је дошао тренутак за крај. А то ће, рачунајући на наш менталитет, кад сви они ”слаби” намиришу ”слабост” вође, бити брутално. С друге стране, то је цијена слободе коју чекамо деценијама. Коју покушава, али узалудно, да преусмјери, да заустави. Готово је и готов је!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: