Одлазак Његове Светости

Пише: Батрић Бабовић

Необичан и тих, скроман и мудар, монах, тиховатељ  и народни епископ био је четрдесет и пети по реду патријарх СПЦ. Његова Светост господин Иринеј по наводима познатих никада није повисио глас. Говорио је тихо и одјекнуо надалеко. Кад је после смрти патријарха Павла дошао на трон Светог Саве понио је бројна бремена и искушења Цркве на чије је чело стао. Ред  у Цркви  био је пожељан, заобилажење проблема насушна потреба и закон да би се опстало а рукосад нових епископа био је фундамент црквеног живота и његовог васкрсења. Скромни нишки владика, рођени Чачанин, постао је избор Духа Светога чијом је силом и саборношћу браће архијереја поразио искушења подјела и неједнакости друштвених прилика.

Имао је ријетку способност да једноставним језиком саопшти велике сложенице и да тешке теме никога не увриједе или понизе. Преко Острога, Призрена, Атине и Ниша пекла се велика мудрост прекаљеног монаха и народног владике. Стигао је мудри патријарх да устоличи епископе у Хрватској, Босни, Црној Гори и да расуту дјецу своје Цркве увеже у васељенску зборницу  Христове науке. Балансирао је мудро између земаљских политичких послова и реалних црквених потреба. Присуством у свим мјестима гдје је битисао његов народ, патријарх Иринеј је припремао терен за сеобу у вјечност.Није злопамтио, оговарао и одговарао. Трпио је више и љепше од  других архијереја.

Није судио и доносио одлуке које унижавају личност. Приземљивао је и покривао хаљином свог смирења дјела којима су појединци сами себи пресудили. Снисходио је слабостима, производио је дуготрпељивост и амортизовао потресе у сферама црквеног и друштвеног живота. Давне 2009. године био сам у прилици да разговарам са познатим пиротским адвокатом око избора наследника патријарха Павла. „Видјећеш, рекао ми је господин са Нишаве да ће Иринеј бити нови патријарх. Има све“. 

Два дана прије упокојења митрополит црногорско-приморски Амфилохије ми је казао да Иринеј јесте прави патријарх и да је заиста то, видио је у Пећи кад га је увео у трон.“ Мудри, добри, честити, вриједни старац чистог живота“, рекао је тада митрополит Амфилохије. Њих двојицу вежу двије Бистрице и једно и јединствено Косово и Метохија. 

Бистрице су тужне јер су изгубиле два своја стуба. Призрен тугује за својим некадашњим ректором и учитељем. Ниш је у сузама за свенародним човјеком Иринејем. 

Божји Промисао је изволио да митрополит Амфилохије дочека патријарха Иринеја и на земљи и на небу. Обојица су сахрањени у дан Васкрсења. 

Одлазак Његове Светости је пут тихог гласа у Вјечност. За њим су потекле двије метохијске Бистрице и распета косовско-метохијска трансценденталност. Срце патријарха Иринеја сазрело је на Косову и Метохији. Призрен је био његов светионик и престо. Поштоваоцима остаје само да проговоре из срца: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ! 

Вјечна слава његовој Светости патријарху Иринеју!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: