Odricanje od Miga

Kakvo je moje, što rekla manguparija sa ćoška, „lično smatranje“ povodom novonastale situacije Migo rođene iz afere „Koverat“ u režiji Di Keja?

Pa iskreno, sve je slutilo i navodilo tome da će se Migo „dobrovoljno“ žrtvovati zarad interesa države(!), koju je u stanju mnogo toga ozbiljno da dovede u pitanje i škripac, tako da nam nije ove tridesetogodišnje požrtvovane vlasti, bilo bi više nego povuci potegni… I, naravno, da nije usputnih političkih „žrtava“ iz DPS redova, suverenost bi bila samo puki san, ne i idila na javi.

Migo, dakle, na sebe preuzeo goleme grijehe vodeće partije. Budući da su ovdje afere očekivane kao magla na Braićima, da prema tome, ni malo ne iznenađuju, imaće Migo štošta da okaje.

Režim, zauzvrat, s njim pontijevski opravo ruke. (Odnekud se čuje šef koji viče tražeći peškir.)

I pored toga što Bernard Šo veli da „biti žrtva nije nikakva privilegija“, Migo ipak poturio kukavna grešna leđa i čvrsto riješio sve preuzeti na sebe. Neko je, sve su prilike, i to morao učiniti; prihvatiti se i tako nezahvalnog posla.

To je novi, više potez milosti a manje viteštva, o čijem nedostatku kod šefa Di Kej ima da uloži moralni prigovor. Kakogod, jedno je sigurno: Migo ne zna ni za deseti dio vrtoglavih transakcija, tako da može ležati za bogtepitašta, može mnoge tamo dočekati i ispratiti, raspitujući se kod istih u čemu je dođavola štos i što se sve tako odužilo, čemu on i dalje u Spužu a ušli smo poodavno u EU, koja je, istina, pretrpjela znatne izmjene, itd.

Vratimo se i na trenutak zamislimo scenu: bankar i mutivoda koji govori o viteštvu, nikom drugom do šefu i padru nacije koji je sve ovo omogućio, kako sebi tako i moralnom biznismenu. Apsurd? Ne, u drugu to kategoriju spada.
D. K. govori o časti, moralu, ljudskosti…

Ako nam, o čemu često ovdje uzalud pišem, nečeg ne fali, onda je to govor o najvišim vrijednostima, upravo o onim odveć ljudskim, tipa da je vrlina znanje, i obratno, o čemu su stari Grci lupali glavu, ne i naši političari, koji su po potrebi i pjesnici, besjednici i par excellence državotvornici, dočim je svaki listom, razumije se, filosof i odgonetač ljudske duše.

Di Kej, vidno, čak se i preko Skajpa primjećujemo, moralno zgrožen, poput vrha DPS-a i njihovog obećavajućeg podmlatka, koji je takođe ništa manje zgrožen nad snimkom od 100.000 evra, naročito Andrija dubler Nikolić…

Kakvo je tek mišljenje šeširlize Aleksandre, odveć poetski naštelovane, o ovom moralnom padeniju, o tome bolje i ne slutiti i nemati nikakvo gorepomenuto „lično smatranje.“

Da je Crna nam Gora zemlja Alisinih čuda, loših tripova end košmara, pokazuje rješenje „sudinice“ Suzane ne-da-izgovorit Mugoše, koja umalo srpskim liderima u DF nije nazula nanogicu, i tako ih 0-24 imala u potpunosti u vidu… Kao što javnost nije imala u vidu kuda se onog jutra Migo izmigoljio ulazeći u – tako je treba nazvati – Zgradu dȃ da izjavu povodom afere koju će u međuvremenu herojski svali na sebe.
(Dobro, dok se svi, od DPS-a do Di Keja jednako moralno zgrožavaju nad situacijom kroz koju prolazimo, ko je veliki kreator iste, jer sasvim sigurno da to nije Migo, poslušnik koji je imao samo tremu, ozbiljno shvativši ulogu neozbiljnog govornika koji samo, poput velike većine, treba da natuca opšta mjesta o demokratiji, napretku i slobodi, koju smo osvojili, i samo treba da je sačuvamo, poput države. Zar političke glave ne zbore tako?)