Орање
Пише: Љубица Милетић
Опет ветар кроз лобању поје
Тропар души која не хте муку.
Сељак оре. Изорава кости.
Можда своје, можда Светог Луку.
Оре сељак. Изорао претка,
Можда кнеза, можда неког себра.
Иконица трула чело главе лежи,
Замрљана пара са онога света.
Стаде сељак изнад драма сребра.
Гледа слова невеште ковнице.
Гледа њиву што је можда гробље.
Види себе, а не види лице.
Опет ветар кроз лобању поје
Тропар души која не хте муку.
Сељак враћа земљу где је била:
Својом руком препокрива руку.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
