Oranje

Piše: Ljubica Miletić

Opet vetar kroz lobanju poje
Tropar duši koja ne hte muku.
Seljak ore. Izorava kosti.
Možda svoje, možda Svetog Luku.

Ore seljak. Izorao pretka,
Možda kneza, možda nekog sebra.
Ikonica trula čelo glave leži,
Zamrljana para sa onoga sveta.

Stade seljak iznad drama srebra.
Gleda slova nevešte kovnice.
Gleda njivu što je možda groblje.
Vidi sebe, a ne vidi lice.

Opet vetar kroz lobanju poje
Tropar duši koja ne hte muku.
Seljak vraća zemlju gde je bila:
Svojom rukom prepokriva ruku.