Отац Гојко Перовић: Будимо људи
1 min read
Отац Гојко Перовић
Прије пар недјеља имао сам част да учествујем у раду научног скупа ”Коријени и посљедице црногорских подјела”, који је организован у Дворцу Петровића на Крушевцу, од стране Удружења правника Црне Горе, а великим личним прегнућем неколицине људи – од којих лично познајем само др Бранислава Радуловића, предсједника поменутог Удружења. Рекло би се, и на први и на други поглед, да се не ради о нечему посебном, јер имамо и подјела, и скупова, и удружења – на све стране Црне Горе. Поготово је данас ”ризично” причати о идентитетским подјелама код нас. Ем прича распирује нове и жешће подјеле, ем се она злоупотребљава као параван да се сакрију оне драматичније и неморалније подјеле које дијеле богате од сиромашних, преваране од оних који варају и обмањују.
Па ипак, сматрам значајним, што је неко хтио и истрајао у томе, да за једним столом, довољно округлим, сједну црногорски интелектуалци који идентитетска питања виде различито, и чак толико опречно да било какав њихов међусобни разговор изгледа немогућ. У том смислу, била је привилегија, бити ту, посматрати, слушати… па понешто и рећи. Без ичије претензије да се убјеђујемо, да једни друге разувјеримо, да једни друге демантујемо… Било је нечег узвишеног у том међусобном уважавању, па скоро – страхопоштвовању, у неком осјећају да је важније саслушати другог, него изрећи свој став! Ријеч је о томе да су сви присутни знали у чијем се друштву налазе. Сви су знали за ставове (више пута публиковане) својих саговорника, а домаћин (организатор) се потрудио – и успио – да наметне императив пажљивог слушања оног шта има да каже други.
Ма… толико пута смо се извикали једни на друге, толико пута смо једни друге оговарали најружнијим ријечима (издајници, окупатори, сепаратисти, агресори, анти-Срби, анти-Црногорци…)… и то јавно, ”преко новина” (како се то обично каже за најрадикалнију форму оглашавања) – да је било очигледно, како сви желе, како просто наше душе вапију за тим предахом, за тим свештеним тренутком пажње – коју ћемо усмјерити на другог, а не на себе и своје ”уважено” мишљење.
Зато, ако је неко очекивао ”декларацију о помирењу” или сагласје свих о ”непобитној истини” – такав је морао бити разочаран ефектима овог јануарског окупљања. Али они који траже пут до тога да ”будемо људи”… до тога да није обавезно да ”исто мислимо” али јесте обавезно да једни друге поштујемо и уважавамо… е такви су могли бити охрабрени – да је такво нешто ипак могуће.
Подјеле ове врсте мора да су озбиљне и велике – чим је за нас несвакидашњи домет да се поздравимо, да за истим столом сједимо, и да слушамо једни друге – без прекидања и упадања саговорнику у ријеч. Да није жалосно, било би смијешно. Али, није ни жалосно ни смијешно – него је обавезујуће да тај анимозитет моментално обуставимо, и да се вјежбамо у том слушању, у том поздрављању и у тој трпељивости. Није узалуд, блаженопочивши Патријарх Павле без престанка понављао ”Будимо људи”, ”Будимо људи”… па опет – ”Будимо људи”…
Раније сам се питао зашто је он толико инсистирао на том позиву. Мислио сам да се то некако подразумијева. То да смо људи… Али што вријеме више пролази, гледајући самог себе, и људе око себе, схватам да је огроман посао пред нама. Да једни друге братски, комшијски, кумовски, пријатељски поздравимо, да се саслушамо, да се измиримо… а не да једни друге ућуткујемо и показујемо само – шта све овом другом недостаје.
Овакви разговори и дружења неће потријети ничији идентитет, нити ће икоме умањити важност сопственог става. Моја теза на поменутом скупу је била да су се из једне историјске, етничке, културне, духовне и географске цјелине на подручју данашње државе Црне Горе, у протеклом вијеку, током различитих друштвених и идеолошких процеса, утицајем различитих идентитетских фактора – формирале двије националне свијести.
Другим ријечима, из једнога народа (од истих рођака, од рођене браће) обликовала су се два политичка идентитета, или оно што се модерним језиком зове ”нација”. Једни су свој ”национални” идентитет формирали искључиво према границама и имену државе у којој живе (каквих примјера је обиље у Европи и Америци), а други према традицији и предању који постоје на простору исте те државе (каквих примјера има више на Истоку). А како су сљедбеници те двије различите политичке свијести, и даље остали најрођенији, и крвно, и традиционално и духовно, наш је задатак да те идентитетске подјеле не продубљујемо, него да их залијечимо међусобним уважавањем. Пошто смо изданци исте историје, и како потичемо од истих предака (родитеља) и исту Светињу поштујемо – не бисмо смјели једни друге оптуживати ни за издају, ни за превару, нити за окупацију. Тешко да у данашњој Црној Гори има фамилије, огранка или племена, чији припадници нијесу били на обје зараћене и супротстављене стране. И скоро да нема устанка и рата у протеклом црногорском вијеку, који истовремено није био и братоубиство. Зато, као нигдје друго, овдје два већинска политичка идентитета једног друштва имају обавезу – да чувају један другог, и да буду свјесни да једноме, без овог другог, нема цјеловитости, па ни будућности. Оно што се данас међусобно не разумије, што првог храни мржњом према овом другом и што сије нетрпељивост међу рођеном браћом и најбилижим рођацима – јесте политички идентитет (а не крвна или духовна разлика), који се обоготворава, коме се даје на важности и тежини, више него што је то нормално.
То је, кажем, била моја теза. Чуле су се и друге. Другачије. Морамо почети да се слушамо. Да пажљиво слушамо једни друге. Није касно сад да почнемо. Да почнемо управо данас. Ако не стигнемо ми данашњи да се чујемо и разумијемо, опет – неће бити мали посао, ако успијемо нашим потомцима да обезбједимо амбијент у ком уважавање различитог мишљења није инцидент, него предуслов живота. Људског живота.
Пише: Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије
Извор: Митрополија
Прочитајте још:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Значи ли то да аутор препоручује измирење монтенегринских распоповаца и канонских попова у некој „вишој“ цјеловитости, у цјеловитом неком новом, вратоломијевском ентитету !?
Па зар тако у несрећној Украјини није резоновао и дјеловао „свесвјатјејши“ Братоломије од.Стамбола,настојећи да изједначи лаж- Цркву са једином истинитом тамошњом Црквом, са канонском Црквом Христовом – Украјинском Православном Црквом Московске Патријаршије, њен јудеоевроатлантски симулакрум, политички коректно по фанариотски названи „Православна Црква Украјине – ПЦУ“, као што неки у истом духу епархије Српске Православне Цркве у Црној Гори радије називају Православна Црква у Црној Гори!? И Вратоломије је са својим фанариотама и удруженом јевроатлантском булдожер дипломатијом убјеђивао канпнскпг митрополита Онуфрија УПЦ МП да у братоломној парацрквеној новотворини у Украјини треба да се нађу обједињена два већинска идентитета украјинског друштва,лажни и идтинити, који имају обавезу – да чувају један другог, и „да буду свјесни да једноме, без овог другог, нема цјеловитости, па ни будућности“ , наравно искључиво под жезлом стамболскога папе цркворушитеља, грабљивца туђе пастве и црквеног насљеђа.
Над свом овом грдном мјешавином
Опет умна сила тожествује;
Не пуста се да је зло поб’једи,
искру гаси , а змију у главу.
Муж је бранич жене и дјетета,
Народ бранич цркве и племена;
Чест је слава, светиња народња!
Његош
„Зато, као нигдје друго, овдје два већинска политичка идентитета једног друштва имају обавезу – да чувају један другог, и да буду свјесни да једноме, без овог другог, нема цјеловитости, па ни будућности“.
Господине Перовићу, централа једног од ова два идентитеа које помиње је у Загребу, а то је онај који је по пројекту католичке цркве и Фрање Туђмана тамо започео црвени Хрват фризер – академик Јеврем Брковић, који је на поменутом скупу рецитовао своју пјесмарицу. Отуда нам је у Црну Гору стигла НВО Црногорска православна црква, Црногорски језик, Дукљанска академија итд. Лијепо је сложити причу о помирењу, о академском нивоу поменутог скупа, али су, ипак: истина и лаж, љубав и мржња, добро и зло, правда и неправда, слобода и ропство, жртва и џелат, непомирљиви.
Овај Ваш текст је, нажалост, чиста демагогија, а има и призвуке нарцисоидности. Изједначујете умне и доброчинеће који имају цијену у науци и народу, па и СПЦ у Црној Гори, са отпадницима од народа и вјере, слугама власти и туђина и креаторима подјела и мржње у Црној Гори. Ако је и од Вас, кога цијеним и поштујем, много је.
Nemas!
Како,беспрекоран у логици земаљској, екуменистички рационализам наше православне интелигенције умије да буде наиван, понекад до несвјесног самопорицања! Поентирајући да „зато, као нигдје друго, овдје два већинска политичка идентитета једног друштва имају обавезу – да чувају један другог, и да буду свјесни да једноме, без овог другог, нема цјеловитости, па ни будућности“, у овом тексту сугерише нам се да нама Србима у Црној Гори нема опстанка ако не слушамо и не чувамо брижно оне који су нам укинули језик , лишили нас права на рад на иоле одговорнијем мјесту у друштву и држави, који нам укидају културу, краду и кривотворе и језик и државу, и што је најгоре настоје да нам украду и искривотворе и саму Православну Цркву и Вјеру нашу! Да нам без монтенегринства нема будућности! Умјесто да нам са уста оних који чувају ријеч Истине и управљају њоме у овом народу долазе недвосмислена свједочанства да нам будућности нема без Истине, и да нам долазе охрабрења да уз једну једину, цјеловиту и вјечну Истину,коју су одстојавали наши преци, останемо неодступно, и по цијену саме главе, као Христови исповиједници и, ако треба, и мученици! А ево како би на сличну тему говорио један Светитељ, додуше не о политичком и научном, него о вјерском неистомишљеништву – Св.Теодосије Печерски
– ЧУВАЈ СЕ, ЧЕДО, КРИВОВЈЕРАЦА!
Имам за тебе ријеч, кнеже богољубиви, ја Теодосије, худи раб Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, у чистој и правовјерној Вјери рођен и васпитан у добру, и научен од правовјернога оца и матере који ме добром закону учаху. Вјеру, пак, латинску не примајте нити обичаје Латина држите и од причешћа њиховог бјежите и карактера им се гнушајте. Вјера је Латина наопака … они иконе не цјеливају и меса у посту једу, служе на бесквасном хљебу… Мноштвом јереси својих сву су земљу обешчастили…
Чувај се, чедо, кривовјераца и сваког разговора са њима, јер се и наша земља њима напуни. Ако ко спасава душу своју, чини то само живјећи у Православној Вјери. Јер, нема друге вјере боље од наше Свете Вјере Православне…
Исто тако, не приличи, чедо, туђу вјеру хвалити. Ко хвали туђу, на своју (Православну) Вјеру хули. Ако неко буде хвалио своју и туђу, тај је двојевјерац, близак јереси… Ако ти ко каже – „и ваша и наша вјера је од Бога“, ти овако одговори чедо: „Кривовјерче, зар ти и Бога сматраш двојевјерним?! Не чујеш ли за ове шта Писмо каже: Један Господ, једна Вјера, једно Крштење (Еф. 4,5)!“
И тако, чедо, чувај се таквих и свагда стој за своју Вјеру. И хвали је непрестано а са њима се не братими, него их се клони и у својој се вјери подвизавај дјелима добрим! Милошћу, пак, милуј не само људе своје вјере него и вјере туђе. Видиш ли кога нагог или гладног или зимом или злом притиснутог, био то Јеврејин или Сарацен (Муслиман) или јеретик Латин или незнабожац – свакоме буди милостив и од несреће га избављај, ако можеш, и плате од Бога нећеш бити лишен!Јер, Сам Бог и данас помаже незнабошцима као и хришћанима; незнабошцима иновјерцима дарује се од Бога у овоме вијеку старање, али у будућем биће туђи добродјетељи (врлини)…
Чедо! Ако буде потребно чак и да умреш за Свету Вјеру своју, смјело иди у смрт! Тако су за вјеру и Светитељи умирали, а сада живе у Христу!…
Kakav je ovo Taliban? Dhje ovaj Anonimus ispliva iz mracnog srednjega Vijeka. Gojko rece lijepo o pomirenju, I dako se osvijesti dace I jedno 10% od ovo 20 i kusur sto se sad broji… pa cemo svi laknuti.