Овако више не иде

Пише: Емило Лабудовић

„Све тече, све се мијења“, стари Хераклитов филозофски постулат спотакао се, изгледа, само у Црној Гори и показао да свако правило има свој изузетак. Ако оставимо по страни историјску димензију ове тврдње, поткријепљену чињеницом да Црна Гора већ вијек и кусур није окусила сласт и чемер демократске смјене власти, њене импликације на садашњи тренутак и перцепцију могуће будућности су скоро застрашујуће.

Краће речено, овако више не иде.

Свијет се последњих пар мјесеци, осјенчених короном, дефинитивно суочио са својим одразом у огледалу времена и спознао своју мутну слику, пуну мрља, несклада, отпада и „изгубљених илузија“. Са свих страна стижу опомене, ослобођене идеолошке, расне, класне и сваке друге омеђености, да воз цивилизације незадрживо јури погрешним колосијеком чији се последњи прагови налазе на ивици амбиса.

Економског, социјалног, демографског, еколошког и, што је горе од свега поменутог, амбиса безидејности. Упоредо са трагањем за вакцином против короне, на свим нивоима, од политичког до филозофског, трага се за рјешењима која би промијенила концепт развоја који, осим енормног богаћења, (од 360. 603 милијарде долара, на колико је свјетско богатство процијењено прошле године, половину посједује свега 1% свјетске популације) на једној, и енормног сиромаштва (више од 800 милиона људи скапава испод апсолутне линије сиромаштва) на другој страни, не доноси нити шта ново, нити шта добро. Дода ли се томе и једна од највећих цивилизацијских подвала ноју неолиберализам потура под маском „одрживог развоја“, а што заправо значи бесомучан напад на последње резервате и ресурсе природе… мрка капа.

Свијет се, рекох, уозбиљио и трага за излазом. Црна Гора се, такође, уозбиљила (довољно је само видјети смркнута лица предсједника, премијера, министра финансија), али не трага ни за чиме. Свеколико њено суочавање са изазовима времена пред нама исцрпљује се на новим кредитима и старим разлозима за проблеме. Русија, Србија, Српска православна црква, Митрополија црногорско – приморска, попови, конаци, литије (ех, пусте литије), антидржавна опозиција и... Кредити су већ одавно прешли црту презадужености. Ко ће и од чега да их враћа, то вјероватно само Бог зна, а већ колико сјутра биће испружена рука за новим зајмовима.

Привредни развој се и даље, слијепо и незнавено, базира на формули Веса Вукотића, то јест на трима најнесигурнијим и најнеизвјесним гранама: туризму, услугама и пољопривреди. А довољна су само два кишна љетња и два сушна зимска мјесеца па да све надање и уздање у те „гране“ оде низ „Пишине стране“, како то уобичавају да кажу у Команима.

Државна управа, замишљена, опет по Вукотићевом „шниту“, као „микро држава“, израсла је у аждају која већ гута саму себе, а од избора до избора само се шири и увећава. Државне институције, огрезле у непотизму и несмјењивости, одавно су престале да буду ослонци просперитета, осим личног и породичног. Какво „мртво море“ влада тамо посвједочио је и сам министар правде молбом предсједницима неких судова да коначно сјашу са трећих и ко зна којих по реду мандата и уступе столицу млађима.

Да ли се у тој његовој „молби“ препознала и предсједница Врховног суда, тешко је рећи, јер за њено неуставно „треће полувријеме“, на које озбиљно упозоравају из Брисела, представница власти самоувјерено устврди да „то није уставно већ кадровско питање (!?)“.

Набрајање свих вукојебина у које нас је довела и завела ова тридесетогодишња деспотија могло би да се отегне до новог таласа короне који би, уз већ набројене непријатеље и сметала „црногорске прозападне и евроатланске орјентације“, опет био оправдање и маска за ћорсокак у који смо, сви скупа, запали.

И сасвим искрено, невезано од позиције са које се сагледава стање у којем јесмо, била она опозициона или позициона, мора се признати да овако заиста више не иде. И да се нешто озбиљно мора мијењати. Прије свега концепцијски и стратешки. Јасно је, такође, без имало опозиционе пизме, да те кардиналне промјене не може да изврши ова власт јер би оне значиле и њену дефинитивну смјену. Да је потребан највиши могући не толико политички, мада је све политика, колико стратешки консензус око питања даљег развоја. Економског, прије свега. Јер, гладни стомак, да парафразирам Маркса, омета мозак да правилно и рационално размишља. А глад и економски безизлаз, кад једном крену, а већ хватају залет, неће питати за партијску и националну припадност, за вјерска убјеђења, химну, заставе, фанфаре…

Пред изборима смо, ко зна који пут, изборима које ће власт опет прогласити „судбоносним“. А они то и јесу. Али не због тога што ће се на њима Црна Гора опет бранити од већ поменутих „душмана“ већ од – себе саме. Од погрешног пута којим је воде. Од пута чије успутне станице, зване НАТО и Европска унија, саме по себи неће ријешити ништа. Уосталом, и земље које су тамо одавно траже неке нове обрасце. Ови избори су прилика за нови заокрет, за нови почетак и нове стратегије. Нешто се, дакле, под хитно мора мијењати јер ОВАКО ВИШЕ НЕ ИДЕ! И то више није само партијско, и није само национално, и није само вјерско питање, то је питање свих питања, питање елементарног опстанка.

И, на крају, само за Ружу Вељову и друштво у ћошку: можете да кличете „да је вјечна“ до бесвијести. Хераклит је давно упозорио да „ништа није вјечно, осим промјена“! А да би се трајало, на то чак и љекари опште праксе упозоравају, мора се кретати. Напријед и само напријед. Ако вам се не допадају литије, ако вам није по вољи благочестиви, поштени и богобојажљиви народ који шета у њима, нађите сами начин на који ћете „погурати ствар“. Јер, и вама је, знам посигурно, јасно да ОВАКО ВИШЕ НЕ ИДЕ! Па, да се мијења, док још није касно и за вас и за нас.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: