ИН4С

ИН4С портал

Ожиљак: Болна опомена која не посустаје

Милева Лела Алексић

Пише: Милева Лела Алексић

Када сам била мала, чудила сам се старијим људима који су говорили:,,Боли ме онај ожиљак од српа. Биће промена времена.“ Или:,,Жига ме иза плећке. Спрема се киша.“

Нису сви ожиљци од оштрог сечива. Неки су невидљиви оку, а знани души. Најљуће су притајене ране које се разгоревају сећањем, загледаношћу у неко минуло време. Неки ожиљак зацвили од звука песме, од стиха, од погледа на стару фотографију која се случајно искраде између листова омиљене књиге. Затурена, сакривена, заборављена, погледа нас топлим очима, жацне посред срца. Злурадица остављених времена.

Понеки ожиљци су као предачко завештање. Опомињу нас упорно, истрајно. Има тих болних трагова, сакривених у прохујалом времену, који заболе на фијук успомена, сећања, случајних сусрета, окрзнутог погледа у пролазу, без речи, без поздрава. А има и љутих рана свенародних, отаџбинских, предачких опомена из искона. Као што болно испева песник Алекса Шантић:,,Мене све ране мога рода боле, и моја душа с њим пати и грца.“

Неки ожиљци су као завештање, од памтивека. Проносе се кроз време, кроз векове, са оца на сина. И све тако, док не сазри тренутак када болна рана постаје неиздрживо трпљење, призове витештво у срцима, разбукти се заклетвом, причести се из путира бесмртношћу, ускликне покличом витезова из чијих корена смо поникли …Као у песми Ђуре Јакшића:,,И само дотле /до тог камена /до тог бедема…“ А тада из ожиљака ничу пурпурни цветови, божурају и не престају божурати.

Неке ране су тешке, прозле се с времена на време, љуте су као разгоропађена душа, потмуле, тињајуће…Не пролазе саме од себе. Не лечи их ни трпљење ни потрошене године. Колико пута смо чули:,,Боли ме душа, боле ме успомене, боли ме сећање, боли ме неправда, боли ме издаја, боли ме неизвесност, боли…“Сви ти болови остављају ожиљак на папирусима наших живота. И нико неће прећи своју животну стазу, док се не огребе, не утрни се бар једним од ових болова.

…Било је дана када сам се успињала на планинске висоравни, провлачила се кроз трње глога, шипурка, трњина, понирала у мору високих трава, разгртала маховину на шумским пропланцимаа, тражећи чудотворну травку за мелеме. У тим трагањима нудиле су ми се шумске јагоде, раскошни цветови јагорчевина, љубичица, различка, хајдучице, кичице, затим мирисна борова смола, шумски мед у дупљама буковог стабла. Узалуд…Нисам налазила лековиту биљку ни за моју рану, ни за рану вапијуће душе која ме је молила за исцељење. Неке ране се, само наизглед, затворе покорицом времена. То су свежи ожиљци, склони изненадном разбуктавању. Тада исцељење доносе мелеми из Божије баште. Сва трагања, преоравања земље и душе, узалудна су док капи Божје милоште не капну на ране, свеже ожиљке. Тек тада утихну, умукну, пресахну болови. Не каже узалуд народна мудрост:,,Стрпљен –спашен.“ Вера нас охрабрује:,, Не бој се. Само веруј.“

Постоје душе које су рањиве, осетљиве, заплачу туђом сузом, јаукну туђим болом. Такве страдалне, саосећајне душе, Бог највише воли. Привија их уз своје скуте да их оснажи, угреје, па их, изнова, пушта да мироточе, да видају туђе ране, зацељују туђе ожиљке. Можда су међу таквим душама и песничке душе. Увек сам имала утисак да су песници безазлена деца која деле једну јабуку на пола, један медењак на четвртину, комад хлеба на по један залогај. Један мој пријатељ , песник, једном ми је у Прагу рекао: ,,Срећни не певају песме.“

Често сам потурала моје дланове, уместо дланова мојих пријатеља, да их ошине оштра камџија, да на своја плећа примим завежљај који превазилази моју снагу, да отворим сасуде моје душе у које ће капати туђе сузе. Примала сам животне тегобе намењене неком другом, у том тренутку слабијем од мене. Не жалим. Без тих ожиљака, била бих непозната себи. То су моји мали ордени. На сваком пише – за човечност.

Загледана у одмотане године са клупчета мога живота, питам се колико сам ожиљака нанела речју, чињењем или нечињењем, неиспуњеном надом. Колико сам мрава згазила хотимично и нехотимично, колико сам цветова убрала и прекинула њихово цветање, колико сам грана поломила пентрајући се по крошњама јабука, трешања, џенарика, колико сам се пута оглушила о испружену руку, колико сам очекивања пресекла одмахивањем руке у пролазу, колико сам гладних птица заборавила да нахраним. О, Боже, све су то моја сагрешења која су оставила бројне ожиљке. А тек ожиљци на мајчином срцу: моји животни избори, прекретнице и вододелнице, ишчекивања мог доласка крај капије, када недељом не дођем кући из града, са школовања. И када звук аутобуса утихне, њено надање није посустајало, чекала је, чекала. Размишљала је …Можда ме је задржао случајни сусрет, можда сам свратила у наш врт да уберем зарудело поврће, можда сам се спустила на свежем откосу да предахнем, можда сам се сакрила у цветној ливади да се дружим са цврчцима и напишем по који стих. О Боже, опрости ми ожиљке са мојим потписом.

А моји ожиљци? Не бројим оне на коленима од пада са бицикла, ни оне на потколеницама од уједа пса, ни опекотине, ни посекотине. Бројим оне сакривене, укњижене у порубима душе и оне што су се урезали посред срца. Бројим, а небројени су. Када носите своју душу као кондир из кога ћете напојити вапијућег у пустињи, и жедног правде, уморног од странпутица и саплитања на беспућима, ето прилике за повређивање и ожиљак. А такве су ране најболније и најбројније на мојој души, нанете мачем из руку оклопника, кидишући на кондир човекољубља на мојим длановима, на птице грлице у мојим очима. И, као да гледам безбожну душу на неком узвишењу, како се церека сатанским смехом и ликује над мојом неопрезношћу. Баца камен на моје ожиљке. Тада завапим једином исцелитељу: ,,Господе, слаба сам, исцели немоћи моје, Свемогући, Свемилостиви!“

Има на мојој души и болних отаџбинских, свенародних рана. Има непреболних рана које су остале одласком мојих ближњих, отргнутих комада мога срца. Кљуцају у рану свакога дана, долазе у сновима. Носим их, а они носе вапајем мене. Ако се поломим, ко ће да зажеже тамјан и упали свеће за спасење душа њихових? И тако схватим, ако ме сломе љуте ране, мој живот неће бити једна бразда, заорана на њиви Господњој, већ само болни ожиљак прекривен заставом од стихова.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *