Ožiljak: Bolna opomena koja ne posustaje

Piše: Mileva Lela Aleksić

Kada sam bila mala, čudila sam se starijim ljudima koji su govorili:,,Boli me onaj ožiljak od srpa. Biće promena vremena.“ Ili:,,Žiga me iza plećke. Sprema se kiša.“

Nisu svi ožiljci od oštrog sečiva. Neki su nevidljivi oku, a znani duši. Najljuće su pritajene rane koje se razgorevaju sećanjem, zagledanošću u neko minulo vreme. Neki ožiljak zacvili od zvuka pesme, od stiha, od pogleda na staru fotografiju koja se slučajno iskrade između listova omiljene knjige. Zaturena, sakrivena, zaboravljena, pogleda nas toplim očima, žacne posred srca. Zluradica ostavljenih vremena.

Poneki ožiljci su kao predačko zaveštanje. Opominju nas uporno, istrajno. Ima tih bolnih tragova, sakrivenih u prohujalom vremenu, koji zabole na fijuk uspomena, sećanja, slučajnih susreta, okrznutog pogleda u prolazu, bez reči, bez pozdrava. A ima i ljutih rana svenarodnih, otadžbinskih, predačkih opomena iz iskona. Kao što bolno ispeva pesnik Aleksa Šantić:,,Mene sve rane moga roda bole, i moja duša s njim pati i grca.“

Neki ožiljci su kao zaveštanje, od pamtiveka. Pronose se kroz vreme, kroz vekove, sa oca na sina. I sve tako, dok ne sazri trenutak kada bolna rana postaje neizdrživo trpljenje, prizove viteštvo u srcima, razbukti se zakletvom, pričesti se iz putira besmrtnošću, usklikne pokličom vitezova iz čijih korena smo ponikli …Kao u pesmi Đure Jakšića:,,I samo dotle /do tog kamena /do tog bedema…“ A tada iz ožiljaka niču purpurni cvetovi, božuraju i ne prestaju božurati.

Neke rane su teške, prozle se s vremena na vreme, ljute su kao razgoropađena duša, potmule, tinjajuće…Ne prolaze same od sebe. Ne leči ih ni trpljenje ni potrošene godine. Koliko puta smo čuli:,,Boli me duša, bole me uspomene, boli me sećanje, boli me nepravda, boli me izdaja, boli me neizvesnost, boli…“Svi ti bolovi ostavljaju ožiljak na papirusima naših života. I niko neće preći svoju životnu stazu, dok se ne ogrebe, ne utrni se bar jednim od ovih bolova.

…Bilo je dana kada sam se uspinjala na planinske visoravni, provlačila se kroz trnje gloga, šipurka, trnjina, ponirala u moru visokih trava, razgrtala mahovinu na šumskim proplancimaa, tražeći čudotvornu travku za meleme. U tim traganjima nudile su mi se šumske jagode, raskošni cvetovi jagorčevina, ljubičica, različka, hajdučice, kičice, zatim mirisna borova smola, šumski med u dupljama bukovog stabla. Uzalud…Nisam nalazila lekovitu biljku ni za moju ranu, ni za ranu vapijuće duše koja me je molila za isceljenje. Neke rane se, samo naizgled, zatvore pokoricom vremena. To su sveži ožiljci, skloni iznenadnom razbuktavanju. Tada isceljenje donose melemi iz Božije bašte. Sva traganja, preoravanja zemlje i duše, uzaludna su dok kapi Božje milošte ne kapnu na rane, sveže ožiljke. Tek tada utihnu, umuknu, presahnu bolovi. Ne kaže uzalud narodna mudrost:,,Strpljen –spašen.“ Vera nas ohrabruje:,, Ne boj se. Samo veruj.“

Postoje duše koje su ranjive, osetljive, zaplaču tuđom suzom, jauknu tuđim bolom. Takve stradalne, saosećajne duše, Bog najviše voli. Privija ih uz svoje skute da ih osnaži, ugreje, pa ih, iznova, pušta da mirotoče, da vidaju tuđe rane, zaceljuju tuđe ožiljke. Možda su među takvim dušama i pesničke duše. Uvek sam imala utisak da su pesnici bezazlena deca koja dele jednu jabuku na pola, jedan medenjak na četvrtinu, komad hleba na po jedan zalogaj. Jedan moj prijatelj , pesnik, jednom mi je u Pragu rekao: ,,Srećni ne pevaju pesme.“

Često sam poturala moje dlanove, umesto dlanova mojih prijatelja, da ih ošine oštra kamdžija, da na svoja pleća primim zavežljaj koji prevazilazi moju snagu, da otvorim sasude moje duše u koje će kapati tuđe suze. Primala sam životne tegobe namenjene nekom drugom, u tom trenutku slabijem od mene. Ne žalim. Bez tih ožiljaka, bila bih nepoznata sebi. To su moji mali ordeni. Na svakom piše – za čovečnost.

Zagledana u odmotane godine sa klupčeta moga života, pitam se koliko sam ožiljaka nanela rečju, činjenjem ili nečinjenjem, neispunjenom nadom. Koliko sam mrava zgazila hotimično i nehotimično, koliko sam cvetova ubrala i prekinula njihovo cvetanje, koliko sam grana polomila pentrajući se po krošnjama jabuka, trešanja, dženarika, koliko sam se puta oglušila o ispruženu ruku, koliko sam očekivanja presekla odmahivanjem ruke u prolazu, koliko sam gladnih ptica zaboravila da nahranim. O, Bože, sve su to moja sagrešenja koja su ostavila brojne ožiljke. A tek ožiljci na majčinom srcu: moji životni izbori, prekretnice i vododelnice, iščekivanja mog dolaska kraj kapije, kada nedeljom ne dođem kući iz grada, sa školovanja. I kada zvuk autobusa utihne, njeno nadanje nije posustajalo, čekala je, čekala. Razmišljala je …Možda me je zadržao slučajni susret, možda sam svratila u naš vrt da uberem zarudelo povrće, možda sam se spustila na svežem otkosu da predahnem, možda sam se sakrila u cvetnoj livadi da se družim sa cvrčcima i napišem po koji stih. O Bože, oprosti mi ožiljke sa mojim potpisom.

A moji ožiljci? Ne brojim one na kolenima od pada sa bicikla, ni one na potkolenicama od ujeda psa, ni opekotine, ni posekotine. Brojim one sakrivene, uknjižene u porubima duše i one što su se urezali posred srca. Brojim, a nebrojeni su. Kada nosite svoju dušu kao kondir iz koga ćete napojiti vapijućeg u pustinji, i žednog pravde, umornog od stranputica i saplitanja na bespućima, eto prilike za povređivanje i ožiljak. A takve su rane najbolnije i najbrojnije na mojoj duši, nanete mačem iz ruku oklopnika, kidišući na kondir čovekoljublja na mojim dlanovima, na ptice grlice u mojim očima. I, kao da gledam bezbožnu dušu na nekom uzvišenju, kako se cereka satanskim smehom i likuje nad mojom neopreznošću. Baca kamen na moje ožiljke. Tada zavapim jedinom iscelitelju: ,,Gospode, slaba sam, isceli nemoći moje, Svemogući, Svemilostivi!“

Ima na mojoj duši i bolnih otadžbinskih, svenarodnih rana. Ima neprebolnih rana koje su ostale odlaskom mojih bližnjih, otrgnutih komada moga srca. Kljucaju u ranu svakoga dana, dolaze u snovima. Nosim ih, a oni nose vapajem mene. Ako se polomim, ko će da zažeže tamjan i upali sveće za spasenje duša njihovih? I tako shvatim, ako me slome ljute rane, moj život neće biti jedna brazda, zaorana na njivi Gospodnjoj, već samo bolni ožiljak prekriven zastavom od stihova.