Паметни људи ћуте, они други торочу

Реч част у свом изворном значењу избрисана је из нових речника и новокомпонованог живота и говора, а бешчашће се разбокорило и претворило у појам моћи, успеха, угледа и привилегија свих врста
Из личне фото-документације

Српска књижевна задруга и Друштво српских домаћина објавили су нову књигу Добрице Ерића (1936), једног од наших најпознатијих и најплоднијих песника, под насловом „Бројанице из Грачанице”, лирску повесницу српског народа у стиховима.

Добрица је песме почео да пише у родном крају, у селу Доња Црнућа у Горњој Гружи, где се и зачео покрет српских песника са села, који су подржали Драгиша Витошевић и Владета Кошутић, и основали часопис „Расковник”.

Прву књигу песама – „Свет у сунцокрету”, објавио је 1959. године у Матици Српској, а потом код наших најугледнијих издавачких кућа објавио је више од сто књига поезије и прозе за одрасле и децу те низ антологија и сликовница. Лети живи и ради у свом селу, крај реке Груже, а зими у Београду.

Говорећи о књизи „Бројанице из Грачанице” Драган Лакићевић каже да је удес наших дана покренуо Ерића да напише велику, искрену, ангажовану поему – лирски памфлет, свој „одговор њима”.

Књига има 1.333 чворића (певања). Каква се симболика крије у овом броју?

Мој омиљени број је тројка. Што више тројки, то више снаге и наде. Али, пре свега, желео сам да на крају дугачког низа буде број 33 – због Христових година. Бољи део српског народа оличен је у Христу, и Христ у том, бољем делу српског народа. Исус је страдао са две тројке, а Срби са три деветке. Нисам се на време сетио 1389. године, кад су се заједно нашле тројка и деветка, па ми то остаје за наредно издање ове књиге, које већ спремам.

Реч је о „повесници части и бешчашћа“, како стоји у поднаслову. Чега је данас више?

То знају и мала деца и стогодишњи старци. Реч част у свом изворном значењу избрисана је из нових речника и новокомпонованог живота и говора, а бешчашће се разбокорило и претворило у појам моћи, успеха, угледа и привилегија свих врста. Кад би се мерило на кантар, част би се давала на грамиће, а бешчашће на килограме, на тоне. Част би се мерила на апотекарским вагицама, а бешчашће на великим вагама за камионе и стоку.

Колико дуго сте писали ову поетску повест о Србији?

Није само о Србији, има ту подоста и других. А срицао сам строфу по строфу, догађај по догађај, људе и нељуде, пријатеље и душмане (којих је, нажалост, много више) дванаест година, а закачио сам мало и тринаесту. Тек да буде и број три у збиру. Тако сам се бранио од зла и немоћи, тако ратовао са злодухом, лечио тело и душу, и тако провео дванаест година као у сну. Кад све то сад погледам и пребројим, све више ми личи на сан, на страшно бунило, него на јаву, па се понекад питам: Да ли сам то ја, да ли смо то ми стварно доживели или сам ја само сањао?

На почетку књиге су мисли владике Николаја Велимировића о национализму. Шта је за вас, данас, национализам?

Оно што је увек био и што у свим здравим и нормалним земљама и сада јесте. Љубав за своју земљу и свој народ, без мржње према другима. Неки промућурни су ту, намерно или злонамерно, направили збрку, поистоветили су нацизам и национализам, па дигли хајку на све што дише и пише српски, на све што је честито и Богу драго, у име неке малограђанске свести (или несвести) у сјају, или пре у мраку помодарства и незреле свевремености. А у наслову беседе има једна мала-велика грешка. Пише: Шта је национализам, а требало би: Шта је српски национализам. Не може се национализам поистовећивати. Није исто српски национализам, који само жели да сачува своје и вековима страда због тога, и рецимо, хрватски и немачки, хитлеровски национализам, који себе сматра вишом расом и хоће да освоји и потчини све друге, што је чинио увек у историји у ратовима, па и сада, у миру.

Поучна је и мисао М. Л. Кинга о ћутању добрих и часних људи, што, по њему, може бити веће зло и од самог зла?

То је и наше и светско зло. Сви поштени људи који би имали и умели нешто да кажу – ћуте, не знам зашто: да ли из страха или због осећања немоћи, а они који би требало да се покрију ушима и да ћуте – торочу на сав глас, мељу ко празне воденице. Ја мислим да се сви плаше, једни због онога што раде, други због онога што не раде или што су радили, па се сада сулудо бране, једни брбљањем, други ћутањем.

Обраћате се, пре свега, младим људима. Како нове генерације могу да помогну Србији, која је „сад на леденој санти”?

Могу много. Пре свега, да не пристану да их разљуде и пороботе. Да се не одрекну сами себе, своје традиције, свог језика и писма. Да никад не поверују да су Срби најгори народ, у шта нас већ деценију и више убеђују сви они који су много гори од нас. Ми смо само несрећан народ, сада и немоћан и ненавикао на оволико нечовечје, лажи, подвале, преваре, на оволико понижење и празна обећања, којима нас залуђују и вабе као овце на крушац. Нека се отргну мало од електронике која им разара ум и прождире душу и нека врате дан и ноћ на своја места. Било би добро да се понекад састану са књигом и поезијом. Волео бих да прочитају моју песму „Сви моји преци”, коју сам написао 1993. године.

Није све изгубљено

Најболнија рана је Косово и Метохија, где смо „сви рођени”. Верујете ли да није све изгубљено, иако изгледа као да јесте?

Никад ништа није баш онако како изгледа. Ни Космет није изгубљен, све док ми не поверујемо да јесте. Космет нам је прво отет и окупиран, против свих светских права и правила, против Уједињених нација, које се, нажалост, ту ништа и не питају, као ни ми. А онда је поклоњен против нашег устава и закона, против народа, против правде и части, против Бога.
Српски народ сада не може ништа. Али моћи ће једнога дана, ако Бог да. Промениће се силе у свету, промениће се несразмера између добра и зла, између Бога и ђавола. Родиће се неки нови људи, доћи ће нови спаситељ, треба само желети и веровати: „Доћи ће Он по свим знацима / Јер коме је слобода слатка / Као Србима православцима / Томе је некад и вечност кратка.”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: