Pametni ljudi ćute, oni drugi toroču

Reč čast u svom izvornom značenju izbrisana je iz novih rečnika i novokomponovanog života i govora, a beščašće se razbokorilo i pretvorilo u pojam moći, uspeha, ugleda i privilegija svih vrsta
Iz lične foto-dokumentacije

Srpska književna zadruga i Društvo srpskih domaćina objavili su novu knjigu Dobrice Erića (1936), jednog od naših najpoznatijih i najplodnijih pesnika, pod naslovom „Brojanice iz Gračanice”, lirsku povesnicu srpskog naroda u stihovima.

Dobrica je pesme počeo da piše u rodnom kraju, u selu Donja Crnuća u Gornjoj Gruži, gde se i začeo pokret srpskih pesnika sa sela, koji su podržali Dragiša Vitošević i Vladeta Košutić, i osnovali časopis „Raskovnik”.

Prvu knjigu pesama – „Svet u suncokretu”, objavio je 1959. godine u Matici Srpskoj, a potom kod naših najuglednijih izdavačkih kuća objavio je više od sto knjiga poezije i proze za odrasle i decu te niz antologija i slikovnica. Leti živi i radi u svom selu, kraj reke Gruže, a zimi u Beogradu.

Govoreći o knjizi „Brojanice iz Gračanice” Dragan Lakićević kaže da je udes naših dana pokrenuo Erića da napiše veliku, iskrenu, angažovanu poemu – lirski pamflet, svoj „odgovor njima”.

Knjiga ima 1.333 čvorića (pevanja). Kakva se simbolika krije u ovom broju?

Moj omiljeni broj je trojka. Što više trojki, to više snage i nade. Ali, pre svega, želeo sam da na kraju dugačkog niza bude broj 33 – zbog Hristovih godina. Bolji deo srpskog naroda oličen je u Hristu, i Hrist u tom, boljem delu srpskog naroda. Isus je stradao sa dve trojke, a Srbi sa tri devetke. Nisam se na vreme setio 1389. godine, kad su se zajedno našle trojka i devetka, pa mi to ostaje za naredno izdanje ove knjige, koje već spremam.

Reč je o „povesnici časti i beščašća“, kako stoji u podnaslovu. Čega je danas više?

To znaju i mala deca i stogodišnji starci. Reč čast u svom izvornom značenju izbrisana je iz novih rečnika i novokomponovanog života i govora, a beščašće se razbokorilo i pretvorilo u pojam moći, uspeha, ugleda i privilegija svih vrsta. Kad bi se merilo na kantar, čast bi se davala na gramiće, a beščašće na kilograme, na tone. Čast bi se merila na apotekarskim vagicama, a beščašće na velikim vagama za kamione i stoku.

Koliko dugo ste pisali ovu poetsku povest o Srbiji?

Nije samo o Srbiji, ima tu podosta i drugih. A sricao sam strofu po strofu, događaj po događaj, ljude i neljude, prijatelje i dušmane (kojih je, nažalost, mnogo više) dvanaest godina, a zakačio sam malo i trinaestu. Tek da bude i broj tri u zbiru. Tako sam se branio od zla i nemoći, tako ratovao sa zloduhom, lečio telo i dušu, i tako proveo dvanaest godina kao u snu. Kad sve to sad pogledam i prebrojim, sve više mi liči na san, na strašno bunilo, nego na javu, pa se ponekad pitam: Da li sam to ja, da li smo to mi stvarno doživeli ili sam ja samo sanjao?

Na početku knjige su misli vladike Nikolaja Velimirovića o nacionalizmu. Šta je za vas, danas, nacionalizam?

Ono što je uvek bio i što u svim zdravim i normalnim zemljama i sada jeste. Ljubav za svoju zemlju i svoj narod, bez mržnje prema drugima. Neki promućurni su tu, namerno ili zlonamerno, napravili zbrku, poistovetili su nacizam i nacionalizam, pa digli hajku na sve što diše i piše srpski, na sve što je čestito i Bogu drago, u ime neke malograđanske svesti (ili nesvesti) u sjaju, ili pre u mraku pomodarstva i nezrele svevremenosti. A u naslovu besede ima jedna mala-velika greška. Piše: Šta je nacionalizam, a trebalo bi: Šta je srpski nacionalizam. Ne može se nacionalizam poistovećivati. Nije isto srpski nacionalizam, koji samo želi da sačuva svoje i vekovima strada zbog toga, i recimo, hrvatski i nemački, hitlerovski nacionalizam, koji sebe smatra višom rasom i hoće da osvoji i potčini sve druge, što je činio uvek u istoriji u ratovima, pa i sada, u miru.

Poučna je i misao M. L. Kinga o ćutanju dobrih i časnih ljudi, što, po njemu, može biti veće zlo i od samog zla?

To je i naše i svetsko zlo. Svi pošteni ljudi koji bi imali i umeli nešto da kažu – ćute, ne znam zašto: da li iz straha ili zbog osećanja nemoći, a oni koji bi trebalo da se pokriju ušima i da ćute – toroču na sav glas, melju ko prazne vodenice. Ja mislim da se svi plaše, jedni zbog onoga što rade, drugi zbog onoga što ne rade ili što su radili, pa se sada suludo brane, jedni brbljanjem, drugi ćutanjem.

Obraćate se, pre svega, mladim ljudima. Kako nove generacije mogu da pomognu Srbiji, koja je „sad na ledenoj santi”?

Mogu mnogo. Pre svega, da ne pristanu da ih razljude i porobote. Da se ne odreknu sami sebe, svoje tradicije, svog jezika i pisma. Da nikad ne poveruju da su Srbi najgori narod, u šta nas već deceniju i više ubeđuju svi oni koji su mnogo gori od nas. Mi smo samo nesrećan narod, sada i nemoćan i nenavikao na ovoliko nečovečje, laži, podvale, prevare, na ovoliko poniženje i prazna obećanja, kojima nas zaluđuju i vabe kao ovce na krušac. Neka se otrgnu malo od elektronike koja im razara um i proždire dušu i neka vrate dan i noć na svoja mesta. Bilo bi dobro da se ponekad sastanu sa knjigom i poezijom. Voleo bih da pročitaju moju pesmu „Svi moji preci”, koju sam napisao 1993. godine.

Nije sve izgubljeno

Najbolnija rana je Kosovo i Metohija, gde smo „svi rođeni”. Verujete li da nije sve izgubljeno, iako izgleda kao da jeste?

Nikad ništa nije baš onako kako izgleda. Ni Kosmet nije izgubljen, sve dok mi ne poverujemo da jeste. Kosmet nam je prvo otet i okupiran, protiv svih svetskih prava i pravila, protiv Ujedinjenih nacija, koje se, nažalost, tu ništa i ne pitaju, kao ni mi. A onda je poklonjen protiv našeg ustava i zakona, protiv naroda, protiv pravde i časti, protiv Boga.
Srpski narod sada ne može ništa. Ali moći će jednoga dana, ako Bog da. Promeniće se sile u svetu, promeniće se nesrazmera između dobra i zla, između Boga i đavola. Rodiće se neki novi ljudi, doći će novi spasitelj, treba samo želeti i verovati: „Doći će On po svim znacima / Jer kome je sloboda slatka / Kao Srbima pravoslavcima / Tome je nekad i večnost kratka.”