Пандорина кутија се отвара: Морамо да се вратимо много уназад да пронађемо узрок!

Свет је постао опасно место за живот. Упућени смо у дешавања на целом свету, али не и на она у соби пар корака поред наше.  Букнуо је пожар, а ми га и даље гасимо чашом, најчешће празном.

Београд и Србија тугују. Уместо граје, испед школа се чују јецаји. Трагични догађај када је дечак усмртио осморо деце и чувара у Основној школи „Владислав Рибникар“ ставио је у први план питање односа у породици.

„Све ово је узело маха, и тек ће да узима. О узроцима можемо да говоримо, али морамо много уназад да се вратимо како бисмо схватили где смо погрешили и који су узроци допринели свему овоме“ за портал ИН4С наводи дефектолог Сузана Милетић.

Она каже да је насиље међу децом све учесталије у последње време, односно у ово наше „модерније доба“.

Узроци

„Узроци су разноразни. Сматрам да су у породици, али и у друштву различити системи вредности. Основа тога су и различити видови васпитања, нарочито је то приметно међу децом. Деца се пореде, она су сурова. Постоје друштвене мреже које добрано доприносе данашњој ситуацији у друштву, деца се затварају у себе и то све добија много већу тежину него, како наши старији кажу, како је било у раније време. Системи вредности су много лошији у односу на раније време, пре 20 или више година.“ каже дефектолог.

Нема упирања прстом

„Чујемо ових дана често да је школа крива, да је само друштво криво, да све иде из породице. Све то заједно треба да се пресабере. Сви морамо да се сложимо са тим да је породица, која је основ, у овом случају заказала. Ипак, сматрам да не треба и не смемо да кривимо само породицу, зато што се, на пример, деца која се више разликују од друге деце, можда више пате или гледају да се уклопе у друштво на начин који није друштвено прихватљив. Деца раде често ствари које можда не би радили, са циљем да постану прихваћени у одређеном друштву, тако да је друштво једна од најутицајнијих сфера које утичу на понашање.

Медији свакодневно пласирају садржаје који могу да се гледају у току дана, а да нису примерени за децу. Погрешни људи постају узори деци. Колико год се трудили да их васпитавамо, она су таква да уче по моделу. А модели су присутни свуда. Тим садржајима, медији директно могу да утичу на појединце, нарочито децу у пубертетском добу.

Све ово је узело маха, и тек ће да узме. О узроцима можемо да говоримо, али морамо много уназад да се вратимо како бисмо схватили где смо погрешили и који су узроци допринели овоме“, наводи Милетић.

„У пубертету постоје многе ствари које се нагомилавају. Деца се тада мењају. Постају раздражљивија или повученија. Треба обратити пажњу свакако на понашање, јер свака супротност са уобичајним је аларм за узбуну. Оног тренутка када дете мења облик понашања на неко дуже време, треба се запитати шта је узрок томе и да ли постоји нешто што га тишти, а често оно што је за нас занемарљиво су проблеми за које сматрамо да нису велики, а за децу буду огромни. Колико год нама неки проблем звучао безазлено, детету може бити велики, јер су деца различита. Нека су осетљивија више, нека мање, па их некада исте ствари различито погађају.“

О трагедији која се десила у среду у Београду, она наводи да не треба упирати прстом ни у кога, већ поћи од себе.

„Дете које је то урадило дефинитивно није било добро. Никако то не оправдава злочин, али сматрам да дете није било психички стабилно. Ово је последица немања времена, немања пара, немања саосећања… Удаљили смо се једни од других. Сви су заказали, од породице, преко институција до појединаца.“ закључује дефектолог Сузана Милетић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: