Pandorina kutija se otvara: Moramo da se vratimo mnogo unazad da pronađemo uzrok!

Svet je postao opasno mesto za život. Upućeni smo u dešavanja na celom svetu, ali ne i na ona u sobi par koraka pored naše.  Buknuo je požar, a mi ga i dalje gasimo čašom, najčešće praznom.

Beograd i Srbija tuguju. Umesto graje, isped škola se čuju jecaji. Tragični događaj kada je dečak usmrtio osmoro dece i čuvara u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ stavio je u prvi plan pitanje odnosa u porodici.

„Sve ovo je uzelo maha, i tek će da uzima. O uzrocima možemo da govorimo, ali moramo mnogo unazad da se vratimo kako bismo shvatili gde smo pogrešili i koji su uzroci doprineli svemu ovome“ za portal IN4S navodi defektolog Suzana Miletić.

Ona kaže da je nasilje među decom sve učestalije u poslednje vreme, odnosno u ovo naše „modernije doba“.

Uzroci

„Uzroci su raznorazni. Smatram da su u porodici, ali i u društvu različiti sistemi vrednosti. Osnova toga su i različiti vidovi vaspitanja, naročito je to primetno među decom. Deca se porede, ona su surova. Postoje društvene mreže koje dobrano doprinose današnjoj situaciji u društvu, deca se zatvaraju u sebe i to sve dobija mnogo veću težinu nego, kako naši stariji kažu, kako je bilo u ranije vreme. Sistemi vrednosti su mnogo lošiji u odnosu na ranije vreme, pre 20 ili više godina.“ kaže defektolog.

Nema upiranja prstom

„Čujemo ovih dana često da je škola kriva, da je samo društvo krivo, da sve ide iz porodice. Sve to zajedno treba da se presabere. Svi moramo da se složimo sa tim da je porodica, koja je osnov, u ovom slučaju zakazala. Ipak, smatram da ne treba i ne smemo da krivimo samo porodicu, zato što se, na primer, deca koja se više razlikuju od druge dece, možda više pate ili gledaju da se uklope u društvo na način koji nije društveno prihvatljiv. Deca rade često stvari koje možda ne bi radili, sa ciljem da postanu prihvaćeni u određenom društvu, tako da je društvo jedna od najuticajnijih sfera koje utiču na ponašanje.

Mediji svakodnevno plasiraju sadržaje koji mogu da se gledaju u toku dana, a da nisu primereni za decu. Pogrešni ljudi postaju uzori deci. Koliko god se trudili da ih vaspitavamo, ona su takva da uče po modelu. A modeli su prisutni svuda. Tim sadržajima, mediji direktno mogu da utiču na pojedince, naročito decu u pubertetskom dobu.

Sve ovo je uzelo maha, i tek će da uzme. O uzrocima možemo da govorimo, ali moramo mnogo unazad da se vratimo kako bismo shvatili gde smo pogrešili i koji su uzroci doprineli ovome“, navodi Miletić.

„U pubertetu postoje mnoge stvari koje se nagomilavaju. Deca se tada menjaju. Postaju razdražljivija ili povučenija. Treba obratiti pažnju svakako na ponašanje, jer svaka suprotnost sa uobičajnim je alarm za uzbunu. Onog trenutka kada dete menja oblik ponašanja na neko duže vreme, treba se zapitati šta je uzrok tome i da li postoji nešto što ga tišti, a često ono što je za nas zanemarljivo su problemi za koje smatramo da nisu veliki, a za decu budu ogromni. Koliko god nama neki problem zvučao bezazleno, detetu može biti veliki, jer su deca različita. Neka su osetljivija više, neka manje, pa ih nekada iste stvari različito pogađaju.“

O tragediji koja se desila u sredu u Beogradu, ona navodi da ne treba upirati prstom ni u koga, već poći od sebe.

„Dete koje je to uradilo definitivno nije bilo dobro. Nikako to ne opravdava zločin, ali smatram da dete nije bilo psihički stabilno. Ovo je posledica nemanja vremena, nemanja para, nemanja saosećanja… Udaljili smo se jedni od drugih. Svi su zakazali, od porodice, preko institucija do pojedinaca.“ zaključuje defektolog Suzana Miletić.