Петровдан

Пише: Раде Р. Лаловић

(Запис из завичаја који полако нестаје.)

Данас сам вибером добио неколико фотографија из завичаја. На њима се види свечана петровданска литија и свечарско ломљење славског колача испред зграде општине, јер Петровдан је не само храмовна слава него и дан општине Калиновик.

Посматрајући примљене фотографије на којима се види неколико десетина људи и на литији, и  приликом ломљења славског колача обузима ме неизмјерна туга, а из сјећања извиру слике петровданског саборовања  из мог дјетињства и ране младости.  Петровдан некад поново израња и сјећања се нижу као на траци. Јер, то није био само празник у сред љета. То је био дан за саборовање, за окупљање породице, за долазак сродника из свијета у који су се запутили тражећи посао, за долазак пријатеља, за пјесму и весеље. И због свега тога се Петровдан ишчекивао и доживљавао као добар данак у години. Због тога је и нама, дјеци, сваки детаљ био важан, сваки покрет старијих величанствен, свечан, узвишен па би због тога бивали будни и прије него зора почне да свиће под најљепшим комадом завичајног неба.

А ево како је то заиста бивало.

Зора свиће, у сред љета, под ведрим небом над Херцеговачким Загорјем окруженим плавичастим врхунцима Трескавице, Височице, Црвња, Вучјих брда, Лелије и Зеленгоре. Топли повјетарац милује брежуљке и задолке по којима се јављају чаробне боје које излазе из љетње ноћи мијешајући се са мирисом покошене траве. Шушка повјетарац и пјева неку чудну планинску симфонију неочекивано мијењајући тонску скалу да би се с времена на вријеме изгубио па поново вирнуо иза стогодишњих букових шумера и храстових гајева, са камених кукова и из сивих камених греда  провјеравајући како се село буди, данас, на Петровданско јутро. А са рујном зором се све полако буди. Први се оглашавају пијетли, а онда керови почињу да лају трзајући танке, ситне синџире којим су везани крај торова са ситном стоком. Потом се из разних праваца зачују звона са овнова предводника стада која уз дозивање чобана лагано одмичу брду уз планину на испашу. Полако се јављају и први зраци сунца будећи дугине боје на капљицама росе на планинским још не покошеним ливадама. Све је некако узвишено, сјајно, свечано лијепо и у безброј нијански чудних боја сложено у петровданско свануће, у петровданско јутро у сред љета. 

И чељад из сваке куће некако ужурбано излази. Несвакидашња гужва је и у кућама и у двориштима. Људи се брију, измивају косу, спирају тежачки зној и загледају бијеле кошуље и свечане чакшире. Јер ваља данас цркви на молитву, и међу људе у чаршију да се састане, поразговара, па и да се по која попије и запјева са пријатељима. 

Жене већ увелико пакују завежљаје у којима има свега по мало. Ту је обавезно десетак кругова сукане пите сирнице и бурекуше, велики чанак кајмака и други чанак сира. Ту је и печена плећка најбољег јањца, јуче испечена. Ту је и хљеб, велики, саксијаш, а онда и боца ракије која се чува за свечане дане да се послуже виђени гости и стари пријатељи на ручку покрај цркве или у парку иза Курокијине куће. 

Момци и дјевојке, али и млађи људи и жене данас облаче народну свечану ношњу. Осим тканих кошуља грба, плавих чоханих шарвала и тозлука, ту су код мушкараца бијеле нове вунене чарапе и опанци од шпага, преплеташи, а преко узводне кошуље, грбе, фермен са или без тока неријетко позлаћених. Жене облаче дуге сукње од кадифе, а преко широке кошуље јелек, џечерму, а на главу бијели убрадач са свиленим ресама.

Тако спремна свита посље доручка који је данас послужен нешто раније, у већим или мањим групама одлази у чаршију да стигне на црквену службу. Неријетко се зачује и момачка, а онда и дјевојачка пјесма да гора уз пут свечано зајечи. Ми дјеца обигравамо око сваке групе наших сељана завирујући у њихова одијела, расправљајући шапатом, да они не чују, чији су бркови дебљи и дужи, ко има јачу шаку, ко боље запођеда пјесму и тако редом. 

А чим из Пȍтокā банеш на Буковик изнад чаршије чује се отегнута херцеговачка ганга испред биртије. Веле, ено Богами стигли Умљаци с Ненковаца и с Јечменог дола. Силазећи у чаршију поред Живкова дућана већ чујемо како звецкају стаклене боце с чепом на жабицу код Буда содаџије и како сластичар Даути мами дјецу на шарене бомбоне. Боже мили, мислимо, кад ће одакле избити који ујак или тетка да нам купи шабесу или слатке шарене бомбоне у виду шипке. Имао је ко нама купити све то, и  пијевца који док дуваш на дуваљку кукуриче, и шабесу, и низ других дрангулија, али кад купи тетка, мајкина сестра или ујак, е то је посебно, то се носа по цио дан да сви виде. 

Пролазимо кроз чаршију пуну народа и с мајкама идемо у цркву на молитву. Нико и не помишља да куда шмугне, јер ваља кући доћи и онда обрати бостан за непослушност. Ваља чувати да се не испрља и ручно шивена кошуља коју је мајка данима спремала да се не застидимо међу народом, и пантолоне, каубојке. 

А пред црквом је посебно свечано било на крају литургије. Изађе се пред цркву, изнесу се црквени барјаци, иконе и тежачка свијећа па крене лицитација ко ће који барјак носити и ко ће дати више пара за тежачку свијећу која је посебно била значајна за земљораднике. Посебна част је била ко ће понијети први барјак јер је тај баштинио славу Бошка Југовића. Понекад би надгорњавање за први барјак трајало и по неколико десетина минута, поготово ако се надгорњава неко из Дрине или који Трновљак, или Умљак с Ненковаца са Србљацима Загоранима. Ђе ћеш пуштати први барјак да носи неко ко није домаћи куко ти Бог. Па пући ће брука како нијесте одржали барјак но вам га однесоше Умљаци. 

Колико је то важно било говори и радозналост оних који нису били код цркве за вријеме литије, а чим би ми сишли од цркве у чаршију чули би да доста народа пита: „Ко однесе први барјак ове године“?

Тежачка свијећа која се носила иза трећег барјака била је дуга близу један метар и дебела Богме више од петнаест центиметара и била је  посебна реликвија на литији. 

 Како коминисти нису дали да литија иде кроз чаршију, она се сваке године сводила на трократни опход око цркве. Иза барјака, икона и тежачке свијеће је ишао поп Брењо, стасити Невесињац, а иза њега сила Божја народа. Пун простор око цркве да ни шибица нема гдје пасти. Након трећег опхода се ломио славски колач, а изузетно дугу и прелијепу здравицу су обично држали неко од Ковача из Недавића.

А онда у чаршији наступа славље. Пуне су биртије, коло игра уз пратњу хармонике, нешто даље друго коло кôла. То је посебна шеталица гдје у колу момци и цуре пјевају и загледају једни друге. Ко ће с ким проходати и ко ће се у кога загледати па су се често пред вече и женидбе и удаје догађале. Одједном се с једног краја чаршије зачује узвик „Машала“ и ухвати се гунгула и гужва. Веле одведоше Милку Стојанову или коју другу ђевојку.

Слике и сјећања из дјетињства и даље се редају док гледам оне фотографије што  ове године добих из завичаја  вибером. Нема народа, ни кола, ни пјесме, ни удаје, ни женидбе, само неколико десетина, махом старијих становника, и литија, тек да свједочи да у завичају има још понеко да дочека и испрати Петровдан.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: