Писма из тамног вилајета – Конвертити, верни пси

Пише: Џевад Галијашевић

Како је једна Бошњакиња, анализирајући значај Дејтонског споразума, показала размере срамног конвертитства Дуновића и иних Срба у Федерацији

Међународно призната и ратом осведочена сувереност Републике Српске није, разуме се, по укусу исламистичког Сарајева. У истој мери у којој и чињеница да у Тамном вилајету, поред прпошних Срба, још један народ – такозвани трећи ентитет – инсистира на томе да је нација. Виђени као брана изградњи нове, стерилне политичке творевине коју називају грађанском државом БиХ, и једни и други, и Срби и Хрвати, уживају третман неподношљивог вишка. Све би дакако било другачије да ови народи не поседују баш оно што мањка Бошњацима, а што је кључно за постојање једне нације – заједничке митове и историјска сјећања.

ЗАКЉУЧЦИ ЗАПРЕПАШЋУЈУЋЕ НЕТАЧНИ У покушају да расветли ове датости и рашчивија које је проблеме Дејтон решио, а које створио, историчар и професор на Филозофском факултету Загребачког свеучилишта Хрвоје Класић, у шестој епизоди „Контраповијести“ угостио је Сенаду Шело Шабић, доктора политичких наука с Института за развој и међународне односе у Загребу. Уместо да ситуира тему положаја БиХ у шири контекст и временску раван која претходи Дејтону, Класић је некритички препустио простор својој саговорници, која је „бриљирала“ у паушалним закључцима и недопустивим тврдњама.
„Свима су пуна уста Дејтона“, каже Класић у уводу емисије уз питање – како су се тамо (Дејтон) нашли и представници Србије и Хрватске?

Одговор гошће запрепашћујуће је нетачан. Ратне прилике на терену, сматра Шабићева, биле су неповољне по Србе, те оно што су војнички изгубили, накнадно су у Дејтону вратили под своју управу. Даље, она никада не би прихватила конститутивност народа јер су, следи образложење, националне заједнице и њихови интереси политички артикулисани кроз одређене странке главни проблем. Закључује да је недопустива разлика државности БиХ у односу на Србију и Хрватску, те да Хрватска никада не би припојила себи Хрвате из БиХ.

У РАВНИ СА РЕИСОМ Допринос овој полушколи мишљења дао је и Милан Дуновић. Гостујући на сарајевско- сорошевској Н1 ТВ, потпредсједник муслиманско-хрватске Федерације БиХ, биран из реда српског народа, својим вредносним координатама и обрушавањем на Дан РС демонстрирао је како изгледа бити „чаршијски“ представник грађана. Како другачије разумети да за разлику од 9. јанура чији значај негира, 1. март, по Дуновићу, дан када су на Башчаршији убијани сватови из реда „нелегитимних Срба“, има своје утемељење у историјској равни. Конвертитство Дуновића ништа није могло учинити тако упадљивим као полемика са Сабином Силајџић, доктором економских наука, ванредном професорком на сарајевском Економском факултету. Наиме, у покушају да понуди објективан поглед на рат и празнике повезане с ратом, ова необично храбра жена је на друштвеним мрежама објавила текст „Обраћање пробосанским снагама – пропитивање и свједочење истини“. Анализа изједначавања у јавности 1. марта, када се слави Дан независности Босне и Херцеговине, и 9. јануара, неуставног датума за обиљежавање Дана РС, био је повод за укрштање мишљења с Дуновићем, који је за ту прилику одлучио да буде већи муслиман од реис-ул-улеме. Херетички оријентисана Бошњакиња, полемишући са „хаџи“ Дуновићем, поновила је своје ставове, тражећи да се утврди једна истина о узроцима који су довели до рата у БиХ. Коментар да је Америка злотвор није се допао њеном саговорнику, али чињенице овој жени дају за право.

БОГ И АЛИЈА Тешко је поверовати да Дуновић није упознат с тим да је Алија Изетбеговић, на Оснивачкој скупштини Странке демократске акције у Сарајевском хотелу „Холидеј ин“, свој први јавни политички говор у СФРЈ и СР БиХ 26. маја 1990. године започео бисмилахом („У име Бога, милостивог, самилосног). Већ тада је било јасно да пред тадашњим Муслиманима стоји дуг и трновит пут, практично процес у коме ће се константно мјешати вјера и политика у корист вјере. Сви који су помислили да ће Алијин исламизам, биографија зачињена сарадњом са нацистима у Другом свјетском рату, затворске пресуде, због тога и због Исламске декларације четири деценије касније, везе са Муслиманским братством и режимом у Техерану, на „демократском“ и „грађанском“ Западу изазвати осјећање политичке и културне нелагоде, преварили су се: за њих је то била препорука и одлична референца.

Захваљујући Алији, Младим муслиманима и СДА вријеме зачетка вишестраначког живота у БиХ претворило се, деведесетих година, у вријеме вјерског политичарења и сукоба. Иако су, формално, СФРЈ и комунистичка власт још увијек дјеловали „политички живахно“, ипак су већ тада срамно капитулирали пред концептом насилне политичке религиозности којим се читав народ увјеравао да је Бог баш Алији поверио план. Будући да су „нацрти дошли од Бога“, света је дужности истинских вјерника била да их слиједе до последњег слова и наметну их свим људима који ту живе. Реализација плана подразумевала је подршку вјерске заједнице, употребу свих расположивих средстава па, и тероризма.

Мало ко је тада могао претпоставити да ријечи и програм Алије Изетбеговића носе призвуке надолазећег вјерског рата и страдања, и да ће његово, муслиманско и афроазијско стадо добити тежак задатак изградње грађанске државе БиХ. Данас, три деценије касније, не постоји простор за претпоставке и произвољна тумачења. Реч је о фактима.

Извор: Печат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: