Писма са села којег нема: ВИРУС

Пише: Емило Лабудовић

Овдје царују тишина, она „слеђена“ како ју је назвао Душан Костић, и самоћа шира и од најшире дистанце прописане мјерама НКТ, и свему је мјера плави стакленац неба и далека обзорја позлаћена везом залазећег сунца. И докле око сеже, нема никог ко би дојавио да се овдје дише без маске, дубоким удисајем плућа начетих деценијским насртајима града и његове дехуманизоване климе. Овдје одавно скоро да нема никога, осим пожутјелих фотографија оних који су били, сломљених прозора премрежених паучином и огњишта на којима само скамењени пепео свједочи да су некада ту горјеле ватре живота. Ово је село којег одавно нема, осим у успоменама, споменарима и крштеницама, и на гробљима која полако урастају у глог и вријес.

Овдје нема ни вируса, осим ако га неки грудоболник не донесе уз цегер са намирницама за три дана. Али, и над овом пустаром „гдје пси не лају и сјекира се не чује“ надвила се његова сива сјенка, сјенка бриге за оне чији су кораци давно отпутовали „сокацима родним“ да се не врате и да посвједоче да је најтврђи лијепак онај који опанак залијепи за асфалт и плочнике. Вируса има и у вијестима од којих се ни овамо не може побјећи, у бројкама које говоре без ријечи, говоре о немоћи и поразу. Вируса има и у књигама без којих би овдје вријеме стало и усамљеника прогутало својом непомичношћу. У књигама које упозоравају да је вирус „најсавршеније створење у космосу“! Да „продирући у живу ћелију страног тијела, њену садржину замјењује својом и претвара је у фабрику за производњу нових вируса“. И да су „промјене које изазива у животној средини ћелије неупоредиво дубље и драматичније него што је човјек икада учинио и смије се надати да постићи у својој“! Да би закључиле да је вирус „врхунац природне стваралачке еволуције“. Више него довољно упозорења да се са овом „машином за убијање“ није играти. Али, уљуљкан у самопројекцији своје надмоћи и мјестом на врху пирамиде живота, човјек се у бројним лабораторијама свијета свакодневно игра.

У селу којег одавно нема (потписник ових редова је повремени свједок ужасавајућој истини да је смрт вјечна, да не штеди ништа и никога па ни село) нема ни вируса. Или бар нема никог да се на њега пожали, да се накашље или кихне даље од два метра. То мало њих колико се овдје још одупиру узалудности трајања у окамењеном свијету прошлости болују неке друге болести. Углавном реуму и самоћу, старе и умиру од бриге и ишчекивања да уз непокошену утрину бану синови, кћери, унуци… све ређи а све жељенији гости. Нема корона вируса, али зато има сјећања и предања о неким другим који су, као јахачи апокалипсе, тутњали овим крајем. И има вјере и вјеровања у Ријеч божју и њена предсказања. „Звијер коју си видио, бјеше и није, и изаћи ће из бездана и отићи у пропаст и удавиће се који живе на земљи, којима имена још ни написана нијесу у књизи живота од постања свијета кад виде звијер која бјеше и није, и доћи ће опет“, стоји у „Откровењу Јовановом“ (17,8) које се овдје још ишчитава уморним и исплаканим очима и кроз наочари чија се диоптрија одавно не слаже са истрошеним старачким зјеницама. Овдје се још бране старом вјером и њеном истином и не хаје се много за нову Цркву и њеног лажног патријарха.

Овдје сумрак долази нагло и изненада а за њим ноћ чије је лице, мрачно и дубоко, као оспицама дјечјих богиња, истачкано летећим жаром ивањских свитаца. И мјесец наиђе отуд од Голеша и разастре своју раскошну копрену сребра оглувљелим дубодолинама, узалуд мамећи оне којих такође нема на прело или игранку, на снажну момачку пјесму и тихи дјевојачки припјев којима се славио живот и кад није било празника. Али, у селу којег углавном има само још у успоменама и у којем се живот тек држи о концу, јер је онај који је задужен (и плаћен) да га оживи заузет НКТ, изборима, влашћу и безвлашћем, ни смрт није тако страшна. Поготово не она која долази од Бога, макар и уз вирус. „Ми се не плашимо смрти, црне куге/већ ропског живота и болести дуге/смрт је честа појава међу нама Србима/као што су пролеће/лето/јесен/зима/и није страшнија, поготово дању/од суше/поплаве/земљотреса, мраза/ кад је човек сретне на своме имању/окађене душе и светла образа“/! „Пркосна песма“ Добрице Ерића химна је живота који још тиња у селу којег скоро па нема, па се, стога, овдје не гледа прес НКТ а и дневник обређе, тек да се види да се можда неће заратити или хоће ли, коначно, пасти киша на ожедњела поља.

Примиче се поноћ која село у којем, осим мојег, више нема жишка свјетла, чврсто држи у карантину. Сви други су се одавно предали сну јер се и сјутра са првим пијетлима ваља прихватити косе, грабуље, виле, мотике… Знам да си уснуо и ти, глув за пријетеће пулсирање града којим, као свој на своме, корона вирус вреба неопрезне, охоле и недоказане. И оне који ће их, вољом или невољом, срести без опреза и без маске. Али, такви смо ти ми. Склапам корице Пекићевог „Беснила“, замишљен над Нострадамусовим пророчанством „Велика зараза доћи ће с великим метком. Помоћ је близу, али лек врло далеко“. Окружен тамом и сликама са којих и даље с нескривеном бригом на мене снатре мајчине очи осјенчене тугом, вакцинисан непомућеним оптимизмом грлим наду да ће јутро сванути ведрије и са више разлога за смијех.

Буди ми здрав и на одстојању!

Прочитајте ЈОШ:

Ракочевић: Срби се враћају Цркви; биће нас више на наредном попису

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: