ИН4С

ИН4С портал

Писма са села којег више нема: Вријеме је

Не признајем никакве изговоре, оправдања, разлоге, за ово јутро важи само једна лозинка и само једна команда: вријеме је.
Емило

Емило Лабудовић

Пише: Емило Лабудовић

Буди се. Вријеме је.

Не признајем никакве изговоре, оправдања, разлоге, за ово јутро важи само једна лозинка и само једна команда: вријеме је.

Овдје је сан протјеран још са првим пијетлима, прије него су се огласиле птице и прије него су се позлаћене траке сунца просуле низ падине Голеша. Јутро се умило росом, опрало ноге у виру под Прлом, зачешљало се грабовим гребенима са Гротиња и ево се постројило као вод „гуштера“ пред смотру. Обукло је беспрекорну свијетлозелену доламу, ставило модроплаву капу, за ревер закачило значку већ пожутјелог јаворовог листа и … чека. А чека и шачица нас колико се још вијемо селом, такође умивени, зачешљани, убрађени, у роби за изласке која још са дна сокака мирише на лаванду, умиваћи сапун и нафталин. Чекамо да отворе врата па да учинимо што је до нас. Атмосфера, мада тиха и преточена у шапате о свакодневним питањима и интересовањима, има помало ненаглашен свечарски карактер и све говори да је вријеме.

Устај. Вријеме је.

Јутрос ти не прихватам изговор како је дуг дан, како ћеш стићи, како не можеш док не попијеш кафу, како … Јер, све вријеме које је пред тобом и које ти, по Божјем праву, припада, имаће знак овог тренутка и не смијеш да га испустиш из руку и препустиш другима. Сјећаш ли се шта је Милош Обилић рекао на вечери уочи Косовског боја? „Какви будемо сјутра, бићемо довека“! А у историји, у трајању једног народа, једне генерације, постоје тренуци који надтрају себе и постану трајни знак, биљег и међаш. Знак по којем се памти и препознаје, датум који се црвеним словом исписује у календару и хроникама. Ово је такав тренутак. Ово је твоје и вријеме твоје генерације. Вријеме које не смијете да преспавате и дозволите да вам га украду. Јер, њиме ће вам украсти младост, будућност, наду, снове… Вријеме је ваше и вријеме је за вас.

И немој да ти падне на памет како можда и нијеси важан, како све може без тебе, како има других који ће то мјесто тебе и у твоје име. Ти и сви ви, скупа и појединачно, нијесте и не смијете бити само бројке и њихов пуки збир. Ви сте све и без вас све је ништа. Ви сте разлог и мотив који свему даје смисао и оправдање и ако било којег од вас нема, ако изостанете из овог тренутка, неће бити оправдања.

Ти већ видиш да ти не говорим ни за кога ни против кога треба да будеш. Само устани и узми ствар у своје руке. И буди за себе. За своју срећу и за своју  перспективу. Преузми одговорност за породицу коју треба да створиш, одговорност за свеукупну климу која ће распаковати кофер који си, са све дипломом, спаковао и спремио за пут у печалбу. Јер, ако сви дигнете руке, ако сви одете, чему онда и за кога све ово?

Сјећаш се како је говорила твоја бака: „ја урадих што је до мене“, па уради и ти што је до тебе. И то ће за ово јутро и овај дан бити више него довољно. И не брини за коначни збир. Какав год да буде, ви сте већ побједници. Побиједили сте јер сте свједочили о љубави. О помирењу. О правди и једнакости. О поштењу и одговорности. О вјери, исконској и прађедовској. О раду и прегалаштву, о памети и иновацијама. Свједочили сте против мржње. Против братске пизме и неслоге. Против неморала, крађе, безакоња. Против себичности и самодовољности. Против бескрупулозног богаћења на зноју и несрећи понижених и обесправљених. Против безбожништва и јереси. Против свега што нас чини недостојним, што нас срамоти и по чему на нас у свијету прстом показују. Ово ваше свједочење, ваши осмјеси, ваша храброст, ваша одлучност да се одупрете и исправите поглед, знак је да сте препознали вријеме и да је оно препознало вас.

Ми смо, у тјескоби кабине нашироко распрострли срце и у оловку „казали“  шта смо имали да кажемо и ево се полако разилазимо и враћамо редовном ритму живота. Али, ово није наше вријеме. Ми смо наше потрошили. Улудо и узалуд. Генерације и генерације жртвовали смо својим заблудама, својим будалаштинама, себичности и илузијама које су се, као балон сапунице, распрсле пред страшним и ружним лицем стварности. Ви то себи не смијете да дозволите. Учите на нашим грешкама, напустите наше странпутице, ослободите се наших лажних богова и идола, вратите се својим корјенима и истинском Богу и крените путем правде и слободе. Једином путу којим се хода усправно и стиже на обећану адресу.

Устај, дакле, и широм отворених очију закорачи у ово јутро. Вријеме је. Вријеме за ново вријеме. За ваше вријеме. Вријеме промјена и нових хоризоната. Вријеме које ће оптимизмом прекречити ове фасаде сивила којима смо омеђени и отворити каоију ове Проклете Авлије у коју смо, без кривице, затворени.

Вријем је.

Нека је са срећом!

Прочитајте ЈОШ:

Шта исказујемо кроз своја дјела? Шта она значе другима? Какве нам поруке шаљу?

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

3 thoughts on “Писма са села којег више нема: Вријеме је

  1. Случајно сам поставио коментар овде, а хтео сам на чланак Црногорци и Српство али нема везе.

  2. ЈОВАН СКИЛИЦА средином 11ог века
    „И Србија (ή Σερβία), која се после смрти цара Романа (1034) била одметла, поново се покори. Јован посла цару који je боравио, како рекосмо, у Солуну десет кентенарија злата али брод, захваћен олујним ветром, удари на илирске обале и разби сe. Злато приграби Стефан Војислав, архонт Срба (Στέφανος δ καΐ Βοϊσθλάβος, δ των Σέρβων άρχων), који je био пре кратког времена побегао из Цариграда и заузео земљу Срба (τον τόπον των Σέρβων), протеравши оданде Теофила Еротика.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *