Пјесмо – Ускликнимо с љубављу

Пише: Перивоје Поповић

(Поводом Зборника Светосавски дамари; приредили хаџи Радован Радовић и мр Слободан Чуровић )

„…Ништа нема што бива пре ватре.
После ватре све је стваарно стварно.
Све што бива живи пламен сатре –
Што остане – то је богоравно.“
(Пјесник)

Чудна, чудновата земља Црна Гора! Чудотворна Гора Чарна!!! Свецима и Пјесницима надахнута. Собом самом тако освештана. Света и проклета, опет сама, опет собом.

Чуо си за Ловћен, Острог (Слава му и Милост) и Медун. Чуо си иза Врачар у Сербији, чуо си, Фјодоре Михајловичу! Одакле ли стигоше зли дуси, умјесто добрих, међу нас ? Одакле? Докле? До када, Достојевски – Акциос, бесмертни?!

Црна Гора је ријетка, можда и једина земља на свијету гдје се пјесници проглашавају за светитеље и јеванђелисте. У времену и богодјелатељству ЊВП АЕМ г. Амфилохија, Светворитељ је на изабрану и христоспознану главу Његошеву спустио светачки ореол. Марка Миљанова Поповића пред Господњим и Преосветитељским српским ликом, на Савином почивалу, Високопреосвећени недавно именова петим јеванђелистом…

Па нека је онда од Господа и Људи опроштено и допуштено и овом скромном потомку поета да каже да су Серби новоизабрани народ да својим путем бола ходе и славе патњу као славу ради Васкресења:

– Тако јесу НЕМАЊА и САВА српски Аврам и Мојсије!
– Тако јесте ВРАЧАР НОВОПЛАМЕНА ГОРА СРБИНОВА!
– Тако јесте новоусекована глава СВЕТОГ ЈОВАНА ВЛАДИМИРА иста она свјетлост којом једном Васељену осија Свети Јован Крститељ и Претеча!
– Тако поста СВЕТИ ЦАР ЛАЗАР ВИДОВДАНСКИ И КОСОВСКИ, нови крстоносни ИСУС СРПСКИ; ако тако јесте, а јесте, онда КЊИГА О САВИ народном душом сочињена, јесте зрака још једнога свјатовједенија које смо дужни да сатворимо и сачувамо или да нестанемо, да се самопоморимо!!!

***

Један чувени брђански Хомер написа, каза, узмоли – што им хоће да пишу послије Његоша?!

Прочитасмо, чусмо, настависмо молитву и продужисмо стихотворенија, сочинисмо бројна сочињенија нова, новосочињенија о новозбитијима патње која не престаје. Дан над даном, а патња над патњом. Нека нам због тога од Великога Господа буде опроштено – бранимо се, боримо се, слобода нам је као право од Њега дадена – отуда слово, отуда ново слово, отуда ријеч, отуда нова ријеч за нову пјесму, за есеј, за зборник, за Саборник нови, српски, свети – светосавски, да бисмо опстали, да нам душе на мукама не пресвисну. Будимо људи – да будемо Људи, да у Јагњету спознамо Спас.

„О, зауставите, зауставите
време,
кочије бесне, кочије снене,
да преберем
и проветрим
сећања прах златни
спремљен у успомене…“

Тодор Живаљевић Велички: „Метох и ја“

Има ли смисла писати послије Библије – чинити Завјет послије Новог Завјета, трагати за Илијем и Итаком послије Омира и Црњанског, тражити Лучу послије Владике? Има ако имаш вјере у себи, ако имаш Косово и Метохију у души, ако пјеваш искрено Светосавску химну, ако је дописујеш часним Дамарима сопственога срца.

Онај други, само самочувени, који опет мисли да је Хомеров потомак прирођен у Брдима, рече и написа да – врх је само ради врховнога.

А ми опет к врху – корак је све тежи, брдо све стрмије, али – оро’о гнијездо врх тимора вије, јер слободе у равници није. Лужина је за немоћне, а ми смо моћни. Иако нас грде, иако нас ‘сују, нама ће се небо ипак коначно обрадовати. А има тамо ко ће нас уз Господа престоље да дочека – Свети му Сава сједи с дене стране и осијава, снагу враћа Свјетлости и Топлини небеској – ватра овоземаљска Његов је завичај. И сабрат по Лучи Свевидећој вјечну Тајну снује:

„На земљи тужно, згушито
Од урагана срце у срчу скрито.

Ни по дану није ми милост дата сунца,
мора ли тако за овог тајночувца?

Док се кидам, и ридам у прслине
Одуга творцу вјечна је да се мине…“

Слободан М. Чуровић Апис: „Обурдани Његош“

Нема ватре која Светост сатре, нема сломибола за поету с крилима сокола.

Има ли смисла појати Господу славу након Светога Саве, пјевати Сави, појати Саву послије Ватрене пјесме на Врачару? Има ако је песан молитвено искрена! Нема ако је Растко Немањић само тема несавјесног намјеренија пјесме или есеја ради, илити, не дај Боже, причине приче ради приче.

Има ли смисла пјевати о Светејшем Патријарху, послије његовог Завјета – Будимо људи?

Има ако схватамо Ријеч Његову да смо животворна Бића Господња, ако по Господу, чрез молитву, кроз искрено чтеније битишемо!

Има ли смисла пјевати о Високопреосвећеном, допјевавати АЕМ, док Он упоредо своју песан, своју молитву во имја наше свакодневно, свакоминутно Господу узноси. Ту овај раб Божји грешни и неисказани, кога прогони Ријеч од настанка, Ријеч Постања, не зна одговора – усуђују се па одговарају Божји надознанци – Светосавски-м Дамари-ма:

„…Многи, што рекоше да се овдје само мре, а не рађа,
И да овдје нема живих женских бића,
Гријеше,
Овдје се управо највише рађа,
Али нада на спасење,
Овдје је Тројеручица…“

Хаџи Радован М. Радовић: „У Манастиру Хиландару“

Ту је рођена наша Свјетлост по Христу нам Пресветоме од Господа Бога послата. И племенита наша Ватра, она што грије и не гаси се нигда.

Има, нажалост, људи, у ствари бића налик људима без Истинога Господа Бога у себи, који не познају особине Ватре: ватра, обична људским слабостима наложена, пржи, сажиже, уништава. Ватра Господом осијана – грије , освјетљава, оживљава, васкрсава.

Силник, лаживатрени Синан-паша није нимало познавао божанске особине ватре! Само њен сатански смисао. БОЖАНСКУ ВАТРУ није умио да спозна, није му од Господа било дато, препустио га је Светворећи Дух Свети, препоручио га је сотони.

Из пламена на Врачару, данас и на во вјеки вјеков усред престонога Града Бијелога СЕРБСКОГА, из Светога Пламена васкрснула је наша Бесамертна Душа. На многаја љета у Светосавским дамарима и диљем свијета ЧОВЈЕЧНОСТИ!

НЕМАЊИН ГРАД, О САВИНУ-ДНЕ, 2019.Љ.Г Перивоје Поповић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: