Пјесничка инспирација Николе Тесле

Пише: Војислав Гледић

Поводом упорно понављаних  неистина о Теслином поријеклу и његовом  националном идентитету, овдје ћу се задржати на приказу његовог ,,пјесничког“ портрета.   Ово је само један мали исјечак који недвосмислено  и јасно показује  однос генијалног  српског и свјетског научника и проналазача  према својој српској припадности.

Велики научник и проналазач је од раног дјетињства био упућен на литературу из које се надахњивала његова генијална узвишеност. Као ученик је много читао, често и кришом током ноћи, сам правећи лојане свијеће. Као студент је над књигом проводио дане, седмице и мјесеце. Тесла у аутобиографији ,,Моји изуми“ наводи податак о  својој великој страсти и упорности читања, посебно када се прихватио студирања  сабраних Волтерових дјела у сто томова за вријеме док је био студент технике у Грацу. Теслина љубав према литератури, према књизи, била је једна од одлика која га је пратила и надахњивала у његовим генијалним подухватима.

Његова мајка Ђука (Георгина), иако неписмена жена, знала је огроман број стихова народне поезије напамет, добар дио Библије као и Горског вијенца. Своме сину је још oд ране младости рецитовала стихове и тако га образовала у традиционалном српском духу који се преносио током многих генерација. Касније, када је Тесла мало поодрастао, његов отац, иначе изузетно образован и начитан свештеник Српске православне цркве, подучавао је свога сина. Посебно га је упућивао у лијепу литературу развијајући тако танани осјећај према естетском уживању и вредновању књижевних дјела. Нарочито је била значајна морална димензија књижевног утицаја која је Теслу красила до краја живота.

Као дјечак од шест година, још док је живио у свом родном селу Смиљану, био је под великим утицајем српских коријена и вишевјековне традиције. ,,У то време био сам под утицајем српске народне поезије и пун дивљења према подвизима јунака – пише Тесла у аутобиографији. –  Имао сам обичај да проведем сате косећи своје непријатеље у облику стабљика кукуруза, што је упропашћавало љетину, па сам зато добијао ћушке од своје мајке. Штавише, те ћушке нису биле форме ради, већ и те како праве.“  Његове најраније дјечје игре су, дакле, биле усмјерене на имитирање великих српских јунака о којима су тако узвишено говориле јуначке епске пјесме које је Тесла слушао у свом дому. И не само у кући својих родитеља него и на сваком другом мјесту могле су се чути славне пјесме које су величале народне јунаке и борце за слободу и одржавање националне самобитности у веома суровим историјским условима.

Љубав према народној поезији је, иначе, пратила генијалног изумитеља током читавог његовог дугог живота. Посебно је волио да слуша јуначке пјесме уз гусле и тада би се овај замишљени и достојанствени геније, повучен у свијет недокучних иновација и маште, враћао у „овоземаљске“ оквире и разгалио уз сјетне звуке народног инструмента. Озбиљно се, касније у Америци, бавио мишљу да прикупи велики број народних пјесама и да их преведе на енглески и објави у луксузној опреми. Као основа би му послужиле пјесме из чувене збирке Вука Караџића.

„До краја живота Тесла је задржао обичај да недјељно прочита бар једну народну пјесму из Вукове збирке“ – пише Теслин сестрић Сава Косановић у предговору књиге Џона О’Нила „Ненадмашни геније“. „Разлог томе није био само тај што је желио да сачува чистоту и лепоту свога језика – у томе је сасвим успио – него и много дубљи: он се напајао духом народне пјесме. Зато ми је говорио 1926. како би много волио да може издати једно монументално издање народних пјесама са илустрацијама наших умјетника.“

Даље Косановић истиче да је Тесла имао феноменалну меморију и да је памтио на десетине хиљада стихова на разним језицима. И сам Тесла подвлачи, посебно у аутобиографији, да је изузетно волио књиге и литературу па је многе дане и године проводио у читању. Као лични пријатељ истакнутог америчког пјесника и дипломате Роберта Андроуда Џонсона, често је са њиме расправљао о разним литерарним питањима. Тесла је повремено навраћао у Џонсонов дом и са њиме водио занимљиве књижевне разговоре. Два пријатеља су знала да по читаву ноћ расправљају у Теслиној лабораторији, која се тада, на кратко, претварала у књижевни дебатни клуб.  Из Теслине лабораторије, својеврсног  царства из ког су изашли многи генијални проналасци који су задивили (и променили) свиjет, изашла је, између осталог, и следећа пјесма:

Рођенданска песма

У ТЕСЛИНОЈ ЛАБОРАТОРИЈИ

Овде, у тами, која сабласно притиска,

Нема фантома прошлости, свирепости ил’ туге,

Нарицања ил’ бола, без привиђења

На белом облаку који се пита чији је тихи бол.

Је ли то злочин који никада неће бити признат.

Нема облика у мору без таласа, ни оних који ће дати

Траку живота и смрти – у лудилу без суза.

Они живе или умиру у суморном ништавилу.

Мисли су то, мисли – што маме духове

Да окове скину, јер нам гуше снове

Да добрим испуне сад времена цела,

Што светом настају. Где осмеси стоје.

Толико лепо, толико близу, како се чежњиво рађају.

Послушај, то жуборење је са крила анђела.

(1894)

Њујорк, САД

Роберт АНДРОУД ЏОНСОН

Посебан пијетет је гајио према знаменитом српском пјеснику, своме савременику Јовану Јовановићу Змају (Нови Сад, 1833 – Сремска Каменица, 1904), чија га је пјесничка ријеч просто одушевљавала. За Теслу су Змајеви стихови били не само дивне лирске кантилене пуне топлине и блискости него и дубока патриотска лирска расположења која су га племенила и уздизала у царство које је лебдјело далеко изнад свијета свакодневне практичне дјелатности. Тесла је увијек високо гледао не само пјесничким и визионарским него и проналазачким очима, духовним успонима пуним инспиративне снаге и љепоте. Стално је много и редовно читао не само Вукову збирку народне поезије, о чему свједочи Сава Косановић, него и Змајеве пјесме које су му увијек биле на дохват руке.

Далеко од родне груде, свога старог српског завичаја, Тесла никада није кидао пупчану врпцу која га је трајно везивала за своје дубоке народне и духовне корене. Лијепи и заносни романтичарски и читљиви Змајеви стихови су налазили снажну „резонанцу“ код сродне пјесничке Теслине душе, посебно када би се проналазач ужелио старих српских народних обичаја и свијета на-родног духа што га је дубоко и трајно носио од свог личког дјетињства. Поезија није само мекшала и племенила генијални дух и мисао славног научника и проналазача него га је инспирисала на нова достигнућа и прегнућа, а уједно и уздизала ка све узвишенијим свјетовима којима је одувијек тежио.

Теслина љубав према Змајевој поезији дошла је до пуног изражаја нарочито када су се сусрела ова два великана. Почетком јуна 1892. године Тесла је, на позив посебне српске делегације која је дошла у Будимпешту (куда је Тесла пролазио на пропутовању из Лике у Америку), свратио у Београд и тада се лично упознао са пјесником Јовановићем. Био је то одиста дирљив и топао сусрет великог проналазача са знаменитим српским пјесником. На свечаности, приређеној Тесли у част, он је, између осталог, рекао и следеће: „… Ја осјећам много више него што могу да кажем… Мој је живот био непрекидно треперење између агоније неуспјеха и блаженства успјеха… У мени има нешто што може бити обмана, као што то често бива код младих људи, али ако будем срећан да остварим барем неке од својих идеја, то ће бити доброчинство за цијело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао ће ми бити да је то дјело једног Србина. Живјело Српство!“

Послије уводних свечаности, посвећених гостовању једног генија, устао је пјесник Јован Јовановић Змај и одрецитовао своје стихове у част великом научнику и проналазачу:

ПОЗДРАВ НИКОЛИ ТЕСЛИ

ПРИ ДОЛАСКУ МУ У БЕОГРАД

Не знам што је, је л’ суштина,

Ил’ то чини само мис’о –

Чим смо чули, долазиш нам,

Одмах си нас наелектрисо.

На што жице спроводнице,

Електрика јури широм,

Ваздухом ће бити споја

(После можда и етиром).

– Стоји стабло, стоји Српство,

Мајка сваком листу-сину;

Најсвежији чист му трепну

Па одлети у даљину.

Ти нам Тесла, ти врличе,

Оде летом јаке струје,

У далеку Колумбију,

Да ти умље колумбује.

И ти, Тесла, у којем се

Исполинске мисли роје,

Тебе враћа, неодоље

Да пољубиш стабло своје.

Лјуби стабло, дојчине му,

Сисни дојку, сине врли;

Свака грана српског стабла

Тесли тепа, Теслу грли.

Београд је данас сретан

Рукујућ се с српском диком

И открива срце своје

Пред Србином велебником.

Но ти мораш опет натраг

– Састанак нам кратко траја –

Ал’ топлоту носи собом

Братинскога загрљаја.

Остварена ј’ мис’о твоја

Мис’о дивна и голема

Међу нама биће веза

А даљине нема, нема…

Разумеће листак свежи

Сваку жилу свога стабла,

(Електрика наших срца)

И без жица и без кабла.

После рецитовања ове пјесме, према писању ондашње штампе, Змај је био толико узбуђен да је једва успијевао да одржи присебност и сталоженост. Тада су избијале његове узбуркане емоције и топлина према великом проналазачу свјетског гласа. И Теслу је, такође, ова пјесма изузетно узбудила и у њему изазвала праву бујицу искрених и необично топлих осјећања. Пришао је великом пјеснику Змају, узео је његову руку силом и прислонио је својим уснама да би је обасуо пољупцима… „Потом је рекао да је Змајеве пјесме у туђини ’читао, љубио и сузама залевао.’“ Родољубива и заносна Змајева поезија је веома добро годила Теслином темпераменту и сензибилитету и била жива и трајна спона са старом домовином и српским народом из којег је поникао овај геније и у коме су заувијек остали његова душа и срце. То је управо Тесла тако видно и јасно исказао приликом своје једине посјете Београду учињене 1892. године.

Када се потом вратио у Америку, у јеку својих најзначајнијих и најинтензивнијих научних експеримената, истраживања и проналазачког рада, Тесла се прихватио дубљег и свестранијег проучавања Змајеве поезије и њеног превођења на енглески језик. Превео је неколико пјесама које су на њега оставиле најдубљи утисак. Посебно треба издвојити преводе Змајевих пјесама „Три хајдука“, „Два сна“, „Циганин хвали свога коња“ и „Тајна љубав“. Пјесме је касније преобличио и довео их у стиховну форму Роберт А. Џонсон. Потом их је Тесла објавио у њујоршком часопису „The Centuri Magazine“ чији је уредник управо био Џонсон (бр. XLVIII за 1894. г.).  Уз преводе Змајевих пјесама Тесла је објавио посебан уводни осврт на књижевно стваралаштво знаменитог српског пјесника и његовог великог љубимца и пријатеља – Змаја.

Тесла је и касније, у неколико наврата, објављивао Змајеве пјесме и посебно писао о њиховом значају, али је увијек подвлачио и незаменљиву историјску и литерарну улогу народног пјесништва које одражава и одржава витешки дух српског народа. Посебно треба истаћи изванредну Теслину упућеност у народно српско стваралаштво и његово проницљиво указивање на повезаност пјесме и дјела које је српски народ вјековима стварао и тако чувао своје достојанство и непрекидну борбу за слободу и одржање свог сопственог националног идентитета и самобитности. Тесла се касније директно обраћао Змају и износио му утиске приликом превођења пјесама и улози Џонсона око пјесничког обликовања преведених стихова. „Али поред свих недостатака у моме посредовању кроза њ ипак пробија свјетлост вашег генија и наши га пјесници виде јасно, као Аполонов зрак“ – истиче скромно Тесла, између осталог, у писму које је послије превода упутио Јовану Јовановићу Змају.

Многи наши пјесници су писали надахнуте стихове посвећене генију из Смиљана. Од тих пјесама се може саставити читава повећа антологија. Сви они одају огромну почаст човјеку који је задивио читав савремени свијет својим генијалним  открићима и проналасцима, његовим великим успонима ка необичним новим свјетовима. Овдје ћемо се још задржати само на приказу пјесме Десанке Максимовић посвећене личности и дјелу великог човјека и ствараоца.

Ево дивне лирске пјесме наше славне поетесе инспирисане врхунским научним и техничким достигнућима генијалног Тесле:

Десанка Максимовић

НИКОЛИ ТЕСЛИ

Како је могуће,

творче земних сунаца и месечина,

рођаче Перуна и громовника Илије,

који си имао од људског несна до несна,

светлећи док се формула сазвежђа

не срачуна,

док се не забележи тек рођена песма,

како је могуће да и тебе тамо сакрије!

Зар је и тебе

који си крао огањ васионе,

који си осветљавао по беспућу лађе,

пунио блеском концертне дворане,

гњурио руке у матице озона,

морала судбина других људи да снађе!

Ти који си у сваком крај нас пламу,

свакој жаруљи, муње обасјању,

зар ниси могао помрчини утећи?

Зар и ти који си око нас разгонио таму

мораде у њу лећи?

Зашто те не сахранисмо у санте поларне

где су ноћи светле и беле,

па би кад нам зрак месечине и сунца

биљни ковчег дарне

муње се око тебе разлетеле.

Па би и мртав лежао у сјају,

повезан с нама у сваком часку,

и пратио светлосне олује

и мртав присуствовао сунчеву рођењу

и месечевом за горе заласку!

Своје највеће откриће, обртно магнетно поље које омогућује примјену наизмјеничних струја, Тесла је остварио у Будимпешти у једном необичном пјесничком тренутку. На том примјеру се најјасније и најбоље показује дубока Теслина пјесничка природа. То генијално откриће је сам проналазач детаљно описао у аутобиографији овим ријечима:

„Једно поподне, које ћу увијек памтити, уживао сам у шетњи по градском парку са својим пријатељем (Сигетијем са којим је радио, а који је, такође, касније отишао у Америку – прим. В.Г.) и рецитовао поезију. У то вријеме знао сам напамет цијеле књиге, од ријечи до ријечи. Једна од њих је била и Гетеов ’Фауст’. Сунце које је залазило подсјетило ме је на чувени одломак:

Дан је при крају; оно, све даље сја,

хита да други оживљава свет.

О, што ме крила не дигну од тла,

па за њим, вечно, да управљам свој лет!

Дивног ли сна док оно доле креће!

Ах, куда лете крила бестелесна

телесна крила винути се неће!

(Превео Б. Живојиновић)

Док сам изговарао ове надахњујуће ријечи, синула ми је идеја, и у тренутку сам открио истину. Штапом сам цртао дијаграм у пијеску, који је мој пратилац савршено схватио и који сам шест година касније изложио у своме говору у Америчком институту електроинжењера. Слике које сам видио биле су чудесно оштре и јасне и имале чврстину метала или камена, у толикој мјери да сам му рекао: ’Погледај мој мотор. Пази како ћу сада да га покренем у супротном смјеру.’ Не могу да опишем своја осјећања. Да је Пигмалион видио своју статуу како оживљава, не би могао бити потресенији. Хиљаду тајни природе на које сам могао да набасам дао бих за ову једну тајну, коју сам од ње отео, упркос свим чудима и опасностима по свој опстанак.“

У младости Тесла није само слушао и читао поезију него ју је и писао. Истина, о тој његовој дјелатности, нажалост, нема поузданих и сачуваних података нити свједочанстава. Његово васпитање од малих ногу, његова љубав и приврженост према поезији, која га је пратила до краја живота, показују урођену пјесничку природу и сензибилитет. Међутим, остао је један изванредно значајан податак који баца више свјетлости на ту страну Теслине природе. О томе он сам свједочи у аутобиографији када је понио са собом на пут за Америку и једну свеску у којој је било и неколико Теслиних пјесама. ,,Сакупио сам своју скромну имовину, обезбедио мјесто у возу и нашао се на станици, управо када је воз полазио – пише Тесла. – Тог тренутка сам открио да су ми нестале карте и новац. Шта сада да радим, постављало се питање. Херкулес је имао много времена за размишљање али ја сам морао да одлучим док сам трчао поред воза са опречним осјећањима која су пролазила кроз главу као осцилације у колу кондензатора. Донио сам одлуку у прави час, помогнут спретношћу, пролазећи кроз позната искуства како тривијална тако и непријатна, успио сам да се укрцам за Њујорк и са остатком својих ствари, неколико пјесама и чланака које сам написао и са завјежљајем прорачуна који су се односили на рјешења нерјешивог интеграла и на моју летећу машину…“ Но и без ток аутентичног  Теслиног саопштање, које потврђује његово бављење писањем поезије, читав његов научни, проналазачки и уопште стваралачки рад представља еклатантан примјер пјесничког и умјетничког доживљавања и обликовња свијета.

Иако је имао изразиту пјесничку црту, која је била генетски уграђена, он нажалост није наставио да се развија у том правцу када је стигао у Амарику. Огромне обавезе, у почетку борба за обезбјеђивањем минималних услова за физичку егзистенцију, нису дозвољавали овом усамљеном визионару да у потпуности развије своју пјесничку породу. Касније га је свијет технике потпуно преокупирао, имао је непресушно врело разних генијалних идеја, мисли и пројеката, тако да је пјесничко стваралаштво морало бити потиснуто. Али је оно  ипак остало као саставни и неотуђиви дио његовог свијета и живота што се исполавало на друге начине, од читања и размишљања, до активног рада на превођењу Змајевих пјесама.  То је, иначе, радио када је био на вхунцу својих креативних изумитељских подухвата. Његова стална и  исцрпљујућа иноваторска дјелатност, којој се посветио касније у Америци читавим својим бићем, срцем и умом, онемогућавала га је да  се страственије  прихвати и посвети непосредном писању поезије. Али се од ње никада није удаљавао!

Сава Косановић свједочи да му је Тесла 1926. године испричао како је једном свом пријатељу понио на дар десетак књига и на свакој од њих написао понеки стих. Тесла је тада био у позним годинама (управо је био напунио 60. годину), што значи да га је младалачки пјеснички занос држао до дубоке старости. И у многим другим приликама јасно је и недвосмислено показивао свој пјеснички таленат, љубав према поезији и своје естетске идеале који га карактеришу као пјесничку,  лирску природу. При томе Тесла није одлазио у патетику, сентименталност или егзалтичко поимање пјесничког доживљавања. Он је све то прихватао искреним срцем и дубоким умом тако да је уживао у лијепој и умјетничкој рјиечи која га је инспирисала и давала му додатну снагу и мотивацију да опстане на свом трновитом путу ка изградњи једног новог техничког свијета.

О креативности великог научника и проналазача најбоље говоре његови телеграми које је упућивао увијек браћи у домовини поводом својих рођендана. Овдје ћемо пренијети његове телеграме када му је било 70 и 80 година. Тако се 28. јуна 1926. године обраћа Удружењу југословенских техничара у Београду овим ријечима:

„Поздрављајући вас и захваљујући се Удружењу, дужност ми је да вам признам да се не обазирем на почасти, јер сам тако створен да немам осјећаја за славу, почасти и материјално благо. Једина ми је жеља да оставим незаборавну поруку будућим вјековима. Ипак ми је мио и јако ме обрадовао глас браће и земљака из даљине, који ојачава одушевљење у раду, те вас молим да примите моју најискренинију захвалу. Пратио сам лично ваше напоре у средини џиновских догађаја и дивио сам се чудесној енергији и јунаштву ваше војске у беспримерној тешкој борби. Осећам се поноситим да сам потекао од витешког народа који је у непрестаној и љутој борби за европску просвету и своје идеале заслужио поштовање читавог света, нарочито Америке. Било би ми угодније да сте мало причекали, јер ми се чини да се варате у мојој старости за 20 или 30 година. Још се налазим у пуној телесној и душевној снази и пун сам наде да ћу још доста завештати потомству.“

Теслина виталност и креативност су остале сачуване и након следећих десет година, како се то може недвосмислено закључити из његовог  телеграма што га је упутио Одбору за прославу његовог 80. рођендана. Наиме, када му је поменути одбор упутио честитку, маја 1936. године, велики научник и проналазач је узвратио телеграмом следеће садржине:

„Изражавам овом приликом моју најтоплију захвалност на великој части од стране одличних стручњака, примајући дакако ту част као незаслужену и жалећи што нисам нешто веће створио. Желим се показати са новим радовима и надам се да ћу их ускоро моћи објавити.“

О Теслиној пјесничкој природи, а посебно о генијалним проналасцима и открићима која имају умјетничку (песничку) духовну снагу и величину, пишу многи добри познаваоци живота и дјела овог великана електротехнике.  Овдје преносимо одломак из дјела о Тесли истакнутог словеначког инжењера електротехнике, академика и шаховског велемајстора Милана Видмара (1885-1962) који, између осталог, истиче: „Теслу не можемо смјестити у морални оквир једног успјешног великог инжењера. Тесла је пјесник електротехнике, умјетник ако хоћете. Тесла је био препун идеја а да би могао да врши нормални рад инжењера. Његова интуиција је колосална, његов поглед у тајне природе страховит. Наишао је као вихор, захватио савремени свијет, који га је тешко слиједио, јурио је напријед, не обазирући се на околину, на нормалне људе, који су полагано корачали…“

Прочитајте ЈОШ:

(ВИДЕО) Бесмртни пук Србије добио своју пјесму поводом 75. годишњице побједе над фашизмом

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: