По оцу Ми, по мајци Они

Пише: Мишо Вујовић

Пре пар година угледни никшићки професор Мишо Вујовић објавио је књигу “По оцу Ми, по мајци Они”, аутобиографски приказ црногорске стварности кроз призму колективног посрнућа, масовне хипокризије морала, демонтаже система, успостављања монополизованог провизоријума у ком служба једино није реформисана али је доживела другу форму трансформације.

Од тихог срозавања друштва до бруталног насиља над духом једног града, аутор доказује да је пут веома кратак. Сећа се, живо, окупација спољних и унутрашњих. Наравно није заобишао поданике, комесаре, кадрове, жбирове, иследнике…, педантно се посветио транзицији власти, обухватајући саркастично и болно транзициону клептоманију друштвене и приватне својине…

“Дневни прагматизам и примитивни егоизам промијенише моралне представе и начела. Погибе етика, социологија, историја, нација, вјера…убише Човјека. Религије постадоше подстрекачи мржње и сукоба. Неста професионални морал. Оформи се нова ментална, идеолошка, морална структура која тежи апсолутној доминацији. Симбиоза партократије кримократије изнедри власт у народу познату као депесдеплије. У јавном простору појави се живописни састав галерије политичких конвертита, ситних криминалаца, позајмљивача моторних возила, контроверзних бизнисмена, тајкуна, блинг-блинг инвеститора, народски речено – свашточина“, примећује аутор не прећуткујући део сопственог греха због подршке тој клептократској политичкој машинерији која је као гусеница опустошила и етички и материјално све чега се дотакла. А досегла је до сржи. До памћења, до хромозома.

Обдукујући црногорско сивило са депресивним нијансама црног човек огромног животног искуства са великим личним кредибилитетом, какав је Мишо Пицулин, свој сликовити дијапазон размишљања шири и на међународни ниво анализом глобалистичких трендова који гутају мале и нејаке државе и народе.

На почетку ових сликовитих опсервација стварности или насиља над животом, аутор се бави истином утамниченом у глави и њеном слободном сестром јавно изговореном. Једна чами замандаљена друга је као хајдучка невеста слободна и прогоњена.

„Да ли поштено изнијета истина значи и пропаст онога ко је изнесе?”, пита се овај искусни хроничар, један од послератних урбаних симбола Никшића.

Одговор је суморна слика на улицама градова, где се истина гађа мржњом и „перманентном шиканом”, „док јавни лупежи проводе живот у изобиљу, а опљачкани и покрадени народ живи у биједи”, констатује, апострофирајући страх и дивљење или страх и подаништво као доминанте помешане мржње унутрашње или јавно манифестоване.

Тај, сада већ ендемски страх, пројављује се кроз разне форме увлачења ушију, жмурења, мањег или већег наклона кроз пасивност: „Нека, немој, ћути, не таласај удавићемо се”, очито несвесни да се већ давимо у сопственим фекалијама.

„Биди паметан и ћути, то је услуга режиму и то су савјети уплашених, поражених, капарисаних и оних који нешто очекују од актуелног режима”, запажа надовезујући се на Игоа: „Смјети: то је цијена напретка”.

Напретка има али чијег?, могло би да гласи следеће питање на које одговор дају приче из ауторовог живота кроз које се прожима једна ненаметљива категорија личног достојанства као и жилавост младог човека да се одупре насилном успостављању новог вредносног система у ком главну улогу имају УДБА и Комитет.

Ту се, између осталог, одлучује да ли је неко подобан да игра у подмлатку локалног фудбалског тима.

„Поручили су из комитета да више не долазиш на тренинге”.
У тој латентној подели између победника и непријатеља, која је гутала стедњу класу једнакост се споро успостављала, а “нова власт је чак размишљала да укине гимназију као елитистичку школу”.

Староградске породице су масовно почеле са продајом кућног сребра, намјештаја, посуђа, музичких инструмената, ношњи, старог оружја. Купци су били ембриономи црвене буржоазије позоришта и музеји… Биоскопске и позоришне представе биле су селективне, за младеж и одрасле. Једино је бифе на Жељезничкој станици радио без селекције: Ориђинали, студентска и школска омладина…

Аутор живописно осликава град, прве љубави, сукоб са народном милицијом, живот, места окупљања, начин облачења, плаже, моду која је долазила са запада у мигрантским и емигрантским пакетима. Стизале су песме из Сан Рема, Модуњо, Пиове, Азнавур, Беко…

Слика 1

Димови Вита Николића

Вито: „Видиш ли мој П. дим из оне куће лијево? У фитиљем ка’ свила незрелог класа. Сиротиња. Легли или кренули на починак. Видиш ону кућу на сред поља? Дими и куља као из локомотиве. Богата трпеза и опране пелене. А сад погледај ону колибу у којој се пуши ка’ утуљена ватра. Суше туђе месо. Понекад димови говоре више од ријечи. Е то ти је философија о димовима”.

Слика 2

Вито 2: Дух без флека тијело траје!

Дрвена врата скинута са шарки на њима полунаг лежи Вито. Мртав или спава? Прилазимо и чујемо неравномјерно дисање, испрекидано, више као крчање обољелог од плућа. Жив је спава и сунча се. Шта је тијело промрзло испод брезовачких и никшићких кафанских мемли, натјетало да потражи сунце. Да ли „Сунце хладно мије” (песма Вита Николића, прим.МВ).

Увече станични бифе, школа живота и разбарушени Вито с Јесењиновом „Пјесмом о керуши” на уснама, разбарушене косе и покрет рукама као да полијеће. Дух без флека а тијело траје.

Слика 3

Баго: добри човек у лошем времену

Прва конференција покрета несврстаних одржава се у Београду. Учестали информативни разговори са лицима означеним као непријатељи друштвено политичког живота СФРЈ-а.

Док траје конференција обавезан си да се сваког дана јављаш дежурном у Станици милиције у 7 и 14 часова.

Комшију Бага запамтио сам као јединог заштитника у дјечачком одрастању… Тај Баго сједи у холу хотела и разговара са једним од иследника. „Зашто овога момка толико прогањате. Не дате му пасош, упорно га одбијате?”

„Е мој Баго он ти је регистровани непријатељ. Отац и четири ујака су погинули у четницима. И ми морамо мотрити на такве.Све је записано.”

„Коме болан отац погинуо у четницима. Молим те пошто је лијеп дан да прошетамо до гробља, до иза мале цркве.”

Шетња.

„Погледај ова два гроба. Ово је наш ово је њихов. Комшије и на овом и на оном свијету. Прочитај епитаф.”

В.М.А. 1886+1940

„Е јес, Богами али код нас пише…”

И данас они Ми, а ми Они. Они и Ми.

Слика 4

Укус насиља

Тридесетодневни рад на снимању копродуцентског филма са Французима прекинут је новим ислеђивањем у просторијама УДБА-е:

„Фино, мака си се са улице и радиш са странцима. Земља је у изградњи а посјете странаца су сумњиве и ријетке. Шта разговарате, о чему послије радног времена, у доколици? Ако ти је непријатно да долазиш овде, можеш се јављати у стан нашег колеге, преко пута Кеслерове чесме”.

Као из топа не трепнувши одговорих: „Ја сам данас завршио посао сцена је готова”.

Правац код архитекте.

„Исплата молим, морам хитно на студије“.

„Где баш сад. Незавршена сцена у Осјечини и Брајићима. Почиње снимање. Стижу Роберт Осен, Ђована Рали, Марио Адолф, Силвио Бергер… Потребан нам је симултани преводилац за француски и италијански језик.

Исплата и крај мог рада на филму. Укус насиља.

Слика 5

Извоз стоке

Краткотрајни посао преводиоца у послу извоза стоке из Црне Горе у земље Магреба завршио се ислеђивањивањем у матичној станици милиције.

Интересантни су надимци никшићких иследника: Сафир, Биза, Штедимлија.

… „Шта ви радите и о чему причате у слободном времену?”, унакрсно испитују иследници.

„Посјећујемо џамије и тражимо кускус”, одговорих.

„Видите ли људи да нас он зајебава”, констатова Биза (пас). Неко нуди цигарете неко шамаре.

„Ја сјутра идем за Београд да припремам дипломски испит јер сам завршио посао око извоза“. Пропаде и ова “обрада”.

Дискреционим правом органа петнаест година нисам могао добити пасош, ни дипломирати.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: