Po ocu Mi, po majci Oni

Piše: Mišo Vujović

Pre par godina ugledni nikšićki profesor Mišo Vujović objavio je knjigu “Po ocu Mi, po majci Oni”, autobiografski prikaz crnogorske stvarnosti kroz prizmu kolektivnog posrnuća, masovne hipokrizije morala, demontaže sistema, uspostavljanja monopolizovanog provizorijuma u kom služba jedino nije reformisana ali je doživela drugu formu transformacije.

Od tihog srozavanja društva do brutalnog nasilja nad duhom jednog grada, autor dokazuje da je put veoma kratak. Seća se, živo, okupacija spoljnih i unutrašnjih. Naravno nije zaobišao podanike, komesare, kadrove, žbirove, islednike…, pedantno se posvetio tranziciji vlasti, obuhvatajući sarkastično i bolno tranzicionu kleptomaniju društvene i privatne svojine…

“Dnevni pragmatizam i primitivni egoizam promijeniše moralne predstave i načela. Pogibe etika, sociologija, istorija, nacija, vjera…ubiše Čovjeka. Religije postadoše podstrekači mržnje i sukoba. Nesta profesionalni moral. Oformi se nova mentalna, ideološka, moralna struktura koja teži apsolutnoj dominaciji. Simbioza partokratije krimokratije iznedri vlast u narodu poznatu kao depesdeplije. U javnom prostoru pojavi se živopisni sastav galerije političkih konvertita, sitnih kriminalaca, pozajmljivača motornih vozila, kontroverznih biznismena, tajkuna, bling-bling investitora, narodski rečeno – svaštočina“, primećuje autor ne prećutkujući deo sopstvenog greha zbog podrške toj kleptokratskoj političkoj mašineriji koja je kao gusenica opustošila i etički i materijalno sve čega se dotakla. A dosegla je do srži. Do pamćenja, do hromozoma.

Obdukujući crnogorsko sivilo sa depresivnim nijansama crnog čovek ogromnog životnog iskustva sa velikim ličnim kredibilitetom, kakav je Mišo Piculin, svoj slikoviti dijapazon razmišljanja širi i na međunarodni nivo analizom globalističkih trendova koji gutaju male i nejake države i narode.

Na početku ovih slikovitih opservacija stvarnosti ili nasilja nad životom, autor se bavi istinom utamničenom u glavi i njenom slobodnom sestrom javno izgovorenom. Jedna čami zamandaljena druga je kao hajdučka nevesta slobodna i progonjena.

„Da li pošteno iznijeta istina znači i propast onoga ko je iznese?”, pita se ovaj iskusni hroničar, jedan od posleratnih urbanih simbola Nikšića.

Odgovor je sumorna slika na ulicama gradova, gde se istina gađa mržnjom i „permanentnom šikanom”, „dok javni lupeži provode život u izobilju, a opljačkani i pokradeni narod živi u bijedi”, konstatuje, apostrofirajući strah i divljenje ili strah i podaništvo kao dominante pomešane mržnje unutrašnje ili javno manifestovane.

Taj, sada već endemski strah, projavljuje se kroz razne forme uvlačenja ušiju, žmurenja, manjeg ili većeg naklona kroz pasivnost: „Neka, nemoj, ćuti, ne talasaj udavićemo se”, očito nesvesni da se već davimo u sopstvenim fekalijama.

„Bidi pametan i ćuti, to je usluga režimu i to su savjeti uplašenih, poraženih, kaparisanih i onih koji nešto očekuju od aktuelnog režima”, zapaža nadovezujući se na Igoa: „Smjeti: to je cijena napretka”.

Napretka ima ali čijeg?, moglo bi da glasi sledeće pitanje na koje odgovor daju priče iz autorovog života kroz koje se prožima jedna nenametljiva kategorija ličnog dostojanstva kao i žilavost mladog čoveka da se odupre nasilnom uspostavljanju novog vrednosnog sistema u kom glavnu ulogu imaju UDBA i Komitet.

Tu se, između ostalog, odlučuje da li je neko podoban da igra u podmlatku lokalnog fudbalskog tima.

„Poručili su iz komiteta da više ne dolaziš na treninge”.
U toj latentnoj podeli između pobednika i neprijatelja, koja je gutala stednju klasu jednakost se sporo uspostavljala, a “nova vlast je čak razmišljala da ukine gimnaziju kao elitističku školu”.

Starogradske porodice su masovno počele sa prodajom kućnog srebra, namještaja, posuđa, muzičkih instrumenata, nošnji, starog oružja. Kupci su bili embrionomi crvene buržoazije pozorišta i muzeji… Bioskopske i pozorišne predstave bile su selektivne, za mladež i odrasle. Jedino je bife na Željezničkoj stanici radio bez selekcije: Oriđinali, studentska i školska omladina…

Autor živopisno oslikava grad, prve ljubavi, sukob sa narodnom milicijom, život, mesta okupljanja, način oblačenja, plaže, modu koja je dolazila sa zapada u migrantskim i emigrantskim paketima. Stizale su pesme iz San Rema, Modunjo, Piove, Aznavur, Beko…

Slika 1

Dimovi Vita Nikolića

Vito: „Vidiš li moj P. dim iz one kuće lijevo? U fitiljem ka’ svila nezrelog klasa. Sirotinja. Legli ili krenuli na počinak. Vidiš onu kuću na sred polja? Dimi i kulja kao iz lokomotive. Bogata trpeza i oprane pelene. A sad pogledaj onu kolibu u kojoj se puši ka’ utuljena vatra. Suše tuđe meso. Ponekad dimovi govore više od riječi. E to ti je filosofija o dimovima”.

Slika 2

Vito 2: Duh bez fleka tijelo traje!

Drvena vrata skinuta sa šarki na njima polunag leži Vito. Mrtav ili spava? Prilazimo i čujemo neravnomjerno disanje, isprekidano, više kao krčanje oboljelog od pluća. Živ je spava i sunča se. Šta je tijelo promrzlo ispod brezovačkih i nikšićkih kafanskih memli, natjetalo da potraži sunce. Da li „Sunce hladno mije” (pesma Vita Nikolića, prim.MV).

Uveče stanični bife, škola života i razbarušeni Vito s Jesenjinovom „Pjesmom o keruši” na usnama, razbarušene kose i pokret rukama kao da polijeće. Duh bez fleka a tijelo traje.

Slika 3

Bago: dobri čovek u lošem vremenu

Prva konferencija pokreta nesvrstanih održava se u Beogradu. Učestali informativni razgovori sa licima označenim kao neprijatelji društveno političkog života SFRJ-a.

Dok traje konferencija obavezan si da se svakog dana javljaš dežurnom u Stanici milicije u 7 i 14 časova.

Komšiju Baga zapamtio sam kao jedinog zaštitnika u dječačkom odrastanju… Taj Bago sjedi u holu hotela i razgovara sa jednim od islednika. „Zašto ovoga momka toliko proganjate. Ne date mu pasoš, uporno ga odbijate?”

„E moj Bago on ti je registrovani neprijatelj. Otac i četiri ujaka su poginuli u četnicima. I mi moramo motriti na takve.Sve je zapisano.”

„Kome bolan otac poginuo u četnicima. Molim te pošto je lijep dan da prošetamo do groblja, do iza male crkve.”

Šetnja.

„Pogledaj ova dva groba. Ovo je naš ovo je njihov. Komšije i na ovom i na onom svijetu. Pročitaj epitaf.”

V.M.A. 1886+1940

„E jes, Bogami ali kod nas piše…”

I danas oni Mi, a mi Oni. Oni i Mi.

Slika 4

Ukus nasilja

Tridesetodnevni rad na snimanju koproducentskog filma sa Francuzima prekinut je novim isleđivanjem u prostorijama UDBA-e:

„Fino, maka si se sa ulice i radiš sa strancima. Zemlja je u izgradnji a posjete stranaca su sumnjive i rijetke. Šta razgovarate, o čemu poslije radnog vremena, u dokolici? Ako ti je neprijatno da dolaziš ovde, možeš se javljati u stan našeg kolege, preko puta Keslerove česme”.

Kao iz topa ne trepnuvši odgovorih: „Ja sam danas završio posao scena je gotova”.

Pravac kod arhitekte.

„Isplata molim, moram hitno na studije“.

„Gde baš sad. Nezavršena scena u Osječini i Brajićima. Počinje snimanje. Stižu Robert Osen, Đovana Rali, Mario Adolf, Silvio Berger… Potreban nam je simultani prevodilac za francuski i italijanski jezik.

Isplata i kraj mog rada na filmu. Ukus nasilja.

Slika 5

Izvoz stoke

Kratkotrajni posao prevodioca u poslu izvoza stoke iz Crne Gore u zemlje Magreba završio se isleđivanjivanjem u matičnoj stanici milicije.

Interesantni su nadimci nikšićkih islednika: Safir, Biza, Štedimlija.

… „Šta vi radite i o čemu pričate u slobodnom vremenu?”, unakrsno ispituju islednici.

„Posjećujemo džamije i tražimo kuskus”, odgovorih.

„Vidite li ljudi da nas on zajebava”, konstatova Biza (pas). Neko nudi cigarete neko šamare.

„Ja sjutra idem za Beograd da pripremam diplomski ispit jer sam završio posao oko izvoza“. Propade i ova “obrada”.

Diskrecionim pravom organa petnaest godina nisam mogao dobiti pasoš, ni diplomirati.