Подвизи народних хероја

Пише: Драган Р. Млађеновић, НАУКА И КУЛТУРА, среда, 19. јуни 2024.

Угледни српски историчар др Животије Ђорђевић је цео свој плодан радни и дуг животни век посветио истраживању геноцида над српским народом. Резултате својих истраживања објавио је у више књига које је на својеврстан начин објединио у волуминозно тротомно капитално дело: „Сатирање Српства у 19. и 20. веку“ (рецензенти др Смиља Аврамов, др Веселин Ђуретић и др Драган Недељковић; Драслар Партнер, Београд, 2012). Ово капитално дело марљивог и преданог истраживача дуго је и свесно прећуткивано, иако су подаци, чињенице и истина о непојамним злочинима и сатирању Срба у претходна два века објављени тек недавно, у 21. столећу, што значи да је постојала значајна временска дистанца на коју се историчари обично позивају.
Акција Србе на Србе
У трећој књизи свог капиталног дела др Ђорђевић истражује и износи податке о братоубилачком грађанском рату у Србији, у којој је највише српских цивила страдало не од страног непријатеља, већ од Срба, или тачније, бивших Срба пресвучених у комунисте. За нас је посебно занимљив онај део у коме аутор износи податке о суровим акцијама перверзних и умоболних комунистичких крвника и убица, акцијама које су они изводили против сународника за време нацистичке окупације у Србији (1941–44).
Такозвани устанак против немачке нацистичке окупације подигнут је тако што је Живорад Жикица Јовановић звани Шпанац (1914–42), комунистички добровољац у шпанском грађанском рату (1938–39), на православни празник Рождества Св. Јована Крститеља, 7. јула 1941. године, на вашару у Белој Цркви подмукло из заседе пуцао и убио двојицу српских жандарма на службеној дужности – Богдана Лончара, избеглицу из усташке ЕНДЕХ-азије и Миленка Браковића. Иако овај „револуционарни догађај“ убиства српских жандарма нема никакве везе са Немцима, па се зато не може прозвати устанком против немачке окупације, Шпанац и његови комунисти за то нису марили. Штавише, убиство српских жандарма славили су уз коло. Много година касније, Боса Лончар из села Завлаке, удовица Богдана Лончара, обелоданила је податак да она и њихов син Зоран никада нису отишли на Богданов гроб: „Све су сакрили од детета и мене. Нису ми дозволили ни да га сахраним. Ни данас не знам где је гроб мога Богдана. Касније сам чула да су га затрпали негде на путу Шабац – Крупањ, код скретања у село Цветуља. Често су, кажу, на његовом гробу коло водили“.
У Белој Цркви је тада, дакле, подмуклим пуцњима из заседе поведено револуционарно коло које ће за неколико следећих година у Србији у братоубилачком терору однети више десетина хиљада недужних српских цивилних жртава. А онда су редом почели злочини које описује др Ђорђевић у трећој књизи „Сатирања Срба“:
„У Богатићу оружани одред КПЈ је масакрирао среског начелника и његове помоћнике; ту су 7. августа побили и друге виђене грађане: др Младена Милошевића, лекара, Немању Станковића, адвоката, и Уроша Пековића, чиновника. У селу Липолисту убили су општинског деловођу Бјелића, као и општинског кмета Маринковића. Јеромонаха Митрофана Матића, старешину манастира Чокешина, убили су на зверски начин 11. августа, не дозвољавајући народу ни да му сахрани тело. Такође је убијен и Жика Димитријевић, народни посланик из Лознице. Убиства су се из Мачве пренела и у друге крајеве. Комунисти су се просто такмичили ко ће скинути више српских глава. Тако су убили и угледног чачанског трговца Николића, кога су затекли на путу. Па су онда стрељали Хајдуковића, среског начелника у Гучи. Затим су ликвидирали сеоског домаћина Радовића из Љубића. Убили су и проту Николу Стоиловића, приликом обављања свештеничке дужности. Ухватили су генерала Путниковића, који је ишао да се придружи Дражи, па су га свег измасакрирали. Уз то су палили вршалице, жито, амбаре са храном. После тога почели су из заседа да убијају немачка војна лица која су мотоциклима обављала курирску службу. Тако су 18. августа 1941. године код код села Прњавор убили једног немачког официра, а Немци су истог дана стрељали 110 људи у Прњавору, на челу са свештеником Драгутином Јовановићем. Нешто доцније из заседе је пуцано из пушке на немачки тенк. Нико од Немаца није страдао, али су Немци за одмазду стрељали 132 домаћина и село спалили. За шест убијених Немаца стрељано је укупно 620 људи“. (Сатирање Срба, трећа књига, стр. 135–139)

Др Ђорђевић подсећа на званични податак да је Комунистичка партија Југославије непосредно пред Други светски рат имала само 6.455 чланова.
Бекство у шуму од немачке одмазде – јер је тада важило наређење „сто Срба за једног немачког официра“ – пружило је лепу, изванредну прилику да се за компартију врбују нове, свеже снаге за предстојећу револуцију. (стр. 135–139)
У новембру 1941. комунисти су извели револуционарну акцију демолирања и скрнављења цркве у селу Прњавору; Лист „Наша борба“ од 30. новембра 1941. овако је описала цркву у Прњавору после акције партизанског одреда у њој: „Иконостас разбијен, све светачке слике са њега су скинуте и унакажене, часна трпеза претурена, а сви објекти, који на том престолу стоје, растурени и делом нестали. Црквене књиге су упропашћене, а сва дрвенарија (сто за свеће и столице… владичине, владареве као и све друге столице које стоје са стране) изломљене и бачене по средини цркве. Прозори поразбијани, полијелеји исто тако, слика ктитора цркве ножем избодена итд. Кулминација свега је што су комунисти нужду вршили унутра, и што су коње држали унутра“. (Исто дело, стр. 139–140)
Даље читамо опис појединих злочина у трећој књизи „Сатирања Срба“:
„Живорад Величковић који је осам дана био заробљен код партизана сведочи: `Ту су у Вукасовцима опљачкали куће петоколонаша – како они зову све националисте. Из Вукосаваца смо кренули у село Гараше, где су на путу шпански борац Борота (Иштван) и Мајер (Јосиф) заклали добровољачког наредника Бабовића, добровољца Душана Митровића и два четника…`
У селу Мирославцима партизани су одржали збор на коме су говорили Иштван Борота, Јосиф Мајер, Света Поповић и Драгослав Симић. Том приликом, између осталог, Борота је изјавио: `Ми морамо водити борбу против фашизма па макар и последњи човек у Србији погинуо, јер народа на кугли земаљској има довољно, само Кинеза има преко 400 милиона људи, а Индијаца има око 500 милиона. Главно је да победи наша идеја`“.
„Те исте вечери Борота је био расположен и са уживањем је причао како је у Шпанији мучио и клао националисте, а прошле године петоколонаше по Србији. Нарочито се смејао када је причао како је јаукао од страшних болова један председник општине када га је тестерисао преко груди… Ту, у селу Бељини, комунисти су заробили два наредника, водника, једног поднаредника и једног четника. Они су стављени на најстрашније муке, са њих су живих кожу драли, боли их ножевима, очи им вадили и најзад их полумртве заклали…“ („Сатирање Срба“, трећа књига, стр. 141)
Јуначка дела наших мушких и женских народних хероја др Животије Ђорђевић даље описује овако: „Међу многобројним партизанима који су тако дуго српском народу загорчавали живот и који сад ухапшени чекају на решење своје судбине, налази се Ружа Милановић, у штампи звана `звер жена`. Ружа је кћер врло богатих људи из Јагодине, сада јој је 21 година. Ухваћена је са пушком у руци… Интересантно је да Ружа не показује нимало кајања, она чак изјављује да је боље што је она стрељала јер боље познаје, као стручно лице – медицинарка – склоп човечијег тела…
Три сестре партизанке: Надежда, Бранислава и Живка Илић из Ваљева стезале су курира Церског четничког одреда Петра Милићевића, увезаног конопцима, док су га партизани поткивали коњским потковицама. Сестре Илић су учествовале и у мучењу Пере Стојановића, курира Ваљевског четничког одреда, који је умро на тај начин што су му мучитељи разним камењем гњечили грудни кош, док му је на левој страни у правцу срца било начињено `прозорско окно` да би ове вајне интелектуалке слушале самртничке откуцаје срца четника Стојановића…
Четрдесетогодишњи Војислав Стојиловић, свештеник села Средњево у долини Пека, погинуо је мученичком смрћу 16. септембра 1941. године. Комунисти су упали у село, оскрнавили цркву, запалили општину, срушили споменик сеоске захвалности. Тако су `заводили ред`, а онда: `Свршивши са другима комунисти су свезали јереја Воју, у жељи да га народу прикажу као народног непријатеља. Али сузе и молбе Средњеваца – последње земаљске утехе попа Воје – да бандити пусте свештеника, потврдише им неочекивану љубав народа и зато га, свег увезаног у конопце, привезаше за опљачкани луксузни аутомобил и тако одвукоше за село Раброво да му тамо суде. Требало је да несрећни поп Воја пут од 8,5 километара пређе трчећи брзином од 35 километара на сат. Вучен је по блату, сав крвав и модар, израњављен и тешко изубијан и без свести… Прво су му тестером секли прсте на рукама, па руке до лаката; а да би се из несвести враћао, ножем су му секли лице, одсецали браду и образе, а потом и дебело месо. Затим су га обезнањеног и свег крвавог усправили, водом повратили свести, па потом надвоје преломили, уз радосне узвике бандита. Тело несрећног попа Воје бацили су на ледину поред млина у селу Раброву, где је лежало, на радост сеоских паса, пуна три дана… овом мучењу присуствовао је цео комунистички логор, уживајући у наредбама које су издавали један сеоски лекар и једна учитељица, а извршавала два студента, родом из овог краја“. („Сатирање Срба“, трећа књига, стр. 142–143)
У описима ових нељудских иживљавања др Ђорђевић истиче неког Милоја Закића из Крушевца, команданта Расинске партизанске чете. После рата Закић је проглашен за народног хероја – чак је и једна фабрика у том крају носила име по њему! Ево шта о том окорелом крвнику пише др Ђорђевић:
„Закић је у селу Сврачи ухватио Ацу Камперлића, полицијског писара, најмлађег сина чувеног националног радника проте Камперлића. Ова звер је ножем ископала несрећном Камперлићу око и натерала га – да га поједе. Потом је Закић наредио те су сваког сата чупали Камперлићу по један зуб, све док није издахнуо“. („Сатирање Срба“, исто место)
Истина побеђује
Сви ови описи крвничког иживљавања комунистичког несоја над недужним грађанима и родољубима окупиране Србије подједнако су тешки и мучни за писање и за читање. Зато ћемо овде стати, јер оваквих случајева озбиљних ратних злочина има толико да једва могу стати међу корице најдебљих књига.
Зато ћемо поновити закључак из нашег претходног чланка о подвизима народних хероја. Тај закључак на латинском гласи: Veritas vincit! „(Пре или касније) ИСТИНА ПОБЕЂУЈЕ! Јер је истину, нарочито ону о неделима, немогуће сакрити. Истина ће, као она о козјим ушима цара Тројана у српској народној причи, ако не може на уста, проговорити, односно пропевати – кроз тршчану чобанску свиралу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: