Podvizi narodnih heroja

Piše: Dragan R. Mlađenović, NAUKA I KULTURA, sreda, 19. juni 2024.

Ugledni srpski istoričar dr Životije Đorđević je ceo svoj plodan radni i dug životni vek posvetio istraživanju genocida nad srpskim narodom. Rezultate svojih istraživanja objavio je u više knjiga koje je na svojevrstan način objedinio u voluminozno trotomno kapitalno delo: „Satiranje Srpstva u 19. i 20. veku“ (recenzenti dr Smilja Avramov, dr Veselin Đuretić i dr Dragan Nedeljković; Draslar Partner, Beograd, 2012). Ovo kapitalno delo marljivog i predanog istraživača dugo je i svesno prećutkivano, iako su podaci, činjenice i istina o nepojamnim zločinima i satiranju Srba u prethodna dva veka objavljeni tek nedavno, u 21. stoleću, što znači da je postojala značajna vremenska distanca na koju se istoričari obično pozivaju.
Akcija Srbe na Srbe
U trećoj knjizi svog kapitalnog dela dr Đorđević istražuje i iznosi podatke o bratoubilačkom građanskom ratu u Srbiji, u kojoj je najviše srpskih civila stradalo ne od stranog neprijatelja, već od Srba, ili tačnije, bivših Srba presvučenih u komuniste. Za nas je posebno zanimljiv onaj deo u kome autor iznosi podatke o surovim akcijama perverznih i umobolnih komunističkih krvnika i ubica, akcijama koje su oni izvodili protiv sunarodnika za vreme nacističke okupacije u Srbiji (1941–44).
Takozvani ustanak protiv nemačke nacističke okupacije podignut je tako što je Živorad Žikica Jovanović zvani Španac (1914–42), komunistički dobrovoljac u španskom građanskom ratu (1938–39), na pravoslavni praznik Roždestva Sv. Jovana Krstitelja, 7. jula 1941. godine, na vašaru u Beloj Crkvi podmuklo iz zasede pucao i ubio dvojicu srpskih žandarma na službenoj dužnosti – Bogdana Lončara, izbeglicu iz ustaške ENDEH-azije i Milenka Brakovića. Iako ovaj „revolucionarni događaj“ ubistva srpskih žandarma nema nikakve veze sa Nemcima, pa se zato ne može prozvati ustankom protiv nemačke okupacije, Španac i njegovi komunisti za to nisu marili. Štaviše, ubistvo srpskih žandarma slavili su uz kolo. Mnogo godina kasnije, Bosa Lončar iz sela Zavlake, udovica Bogdana Lončara, obelodanila je podatak da ona i njihov sin Zoran nikada nisu otišli na Bogdanov grob: „Sve su sakrili od deteta i mene. Nisu mi dozvolili ni da ga sahranim. Ni danas ne znam gde je grob moga Bogdana. Kasnije sam čula da su ga zatrpali negde na putu Šabac – Krupanj, kod skretanja u selo Cvetulja. Često su, kažu, na njegovom grobu kolo vodili“.
U Beloj Crkvi je tada, dakle, podmuklim pucnjima iz zasede povedeno revolucionarno kolo koje će za nekoliko sledećih godina u Srbiji u bratoubilačkom teroru odneti više desetina hiljada nedužnih srpskih civilnih žrtava. A onda su redom počeli zločini koje opisuje dr Đorđević u trećoj knjizi „Satiranja Srba“:
„U Bogatiću oružani odred KPJ je masakrirao sreskog načelnika i njegove pomoćnike; tu su 7. avgusta pobili i druge viđene građane: dr Mladena Miloševića, lekara, Nemanju Stankovića, advokata, i Uroša Pekovića, činovnika. U selu Lipolistu ubili su opštinskog delovođu Bjelića, kao i opštinskog kmeta Marinkovića. Jeromonaha Mitrofana Matića, starešinu manastira Čokešina, ubili su na zverski način 11. avgusta, ne dozvoljavajući narodu ni da mu sahrani telo. Takođe je ubijen i Žika Dimitrijević, narodni poslanik iz Loznice. Ubistva su se iz Mačve prenela i u druge krajeve. Komunisti su se prosto takmičili ko će skinuti više srpskih glava. Tako su ubili i uglednog čačanskog trgovca Nikolića, koga su zatekli na putu. Pa su onda streljali Hajdukovića, sreskog načelnika u Guči. Zatim su likvidirali seoskog domaćina Radovića iz Ljubića. Ubili su i protu Nikolu Stoilovića, prilikom obavljanja svešteničke dužnosti. Uhvatili su generala Putnikovića, koji je išao da se pridruži Draži, pa su ga sveg izmasakrirali. Uz to su palili vršalice, žito, ambare sa hranom. Posle toga počeli su iz zaseda da ubijaju nemačka vojna lica koja su motociklima obavljala kurirsku službu. Tako su 18. avgusta 1941. godine kod kod sela Prnjavor ubili jednog nemačkog oficira, a Nemci su istog dana streljali 110 ljudi u Prnjavoru, na čelu sa sveštenikom Dragutinom Jovanovićem. Nešto docnije iz zasede je pucano iz puške na nemački tenk. Niko od Nemaca nije stradao, ali su Nemci za odmazdu streljali 132 domaćina i selo spalili. Za šest ubijenih Nemaca streljano je ukupno 620 ljudi“. (Satiranje Srba, treća knjiga, str. 135–139)

Dr Đorđević podseća na zvanični podatak da je Komunistička partija Jugoslavije neposredno pred Drugi svetski rat imala samo 6.455 članova.
Bekstvo u šumu od nemačke odmazde – jer je tada važilo naređenje „sto Srba za jednog nemačkog oficira“ – pružilo je lepu, izvanrednu priliku da se za kompartiju vrbuju nove, sveže snage za predstojeću revoluciju. (str. 135–139)
U novembru 1941. komunisti su izveli revolucionarnu akciju demoliranja i skrnavljenja crkve u selu Prnjavoru; List „Naša borba“ od 30. novembra 1941. ovako je opisala crkvu u Prnjavoru posle akcije partizanskog odreda u njoj: „Ikonostas razbijen, sve svetačke slike sa njega su skinute i unakažene, časna trpeza preturena, a svi objekti, koji na tom prestolu stoje, rastureni i delom nestali. Crkvene knjige su upropašćene, a sva drvenarija (sto za sveće i stolice… vladičine, vladareve kao i sve druge stolice koje stoje sa strane) izlomljene i bačene po sredini crkve. Prozori porazbijani, polijeleji isto tako, slika ktitora crkve nožem izbodena itd. Kulminacija svega je što su komunisti nuždu vršili unutra, i što su konje držali unutra“. (Isto delo, str. 139–140)
Dalje čitamo opis pojedinih zločina u trećoj knjizi „Satiranja Srba“:
„Živorad Veličković koji je osam dana bio zarobljen kod partizana svedoči: `Tu su u Vukasovcima opljačkali kuće petokolonaša – kako oni zovu sve nacionaliste. Iz Vukosavaca smo krenuli u selo Garaše, gde su na putu španski borac Borota (Ištvan) i Majer (Josif) zaklali dobrovoljačkog narednika Babovića, dobrovoljca Dušana Mitrovića i dva četnika…`
U selu Miroslavcima partizani su održali zbor na kome su govorili Ištvan Borota, Josif Majer, Sveta Popović i Dragoslav Simić. Tom prilikom, između ostalog, Borota je izjavio: `Mi moramo voditi borbu protiv fašizma pa makar i poslednji čovek u Srbiji poginuo, jer naroda na kugli zemaljskoj ima dovoljno, samo Kineza ima preko 400 miliona ljudi, a Indijaca ima oko 500 miliona. Glavno je da pobedi naša ideja`“.
„Te iste večeri Borota je bio raspoložen i sa uživanjem je pričao kako je u Španiji mučio i klao nacionaliste, a prošle godine petokolonaše po Srbiji. Naročito se smejao kada je pričao kako je jaukao od strašnih bolova jedan predsednik opštine kada ga je testerisao preko grudi… Tu, u selu Beljini, komunisti su zarobili dva narednika, vodnika, jednog podnarednika i jednog četnika. Oni su stavljeni na najstrašnije muke, sa njih su živih kožu drali, boli ih noževima, oči im vadili i najzad ih polumrtve zaklali…“ („Satiranje Srba“, treća knjiga, str. 141)
Junačka dela naših muških i ženskih narodnih heroja dr Životije Đorđević dalje opisuje ovako: „Među mnogobrojnim partizanima koji su tako dugo srpskom narodu zagorčavali život i koji sad uhapšeni čekaju na rešenje svoje sudbine, nalazi se Ruža Milanović, u štampi zvana `zver žena`. Ruža je kćer vrlo bogatih ljudi iz Jagodine, sada joj je 21 godina. Uhvaćena je sa puškom u ruci… Interesantno je da Ruža ne pokazuje nimalo kajanja, ona čak izjavljuje da je bolje što je ona streljala jer bolje poznaje, kao stručno lice – medicinarka – sklop čovečijeg tela…
Tri sestre partizanke: Nadežda, Branislava i Živka Ilić iz Valjeva stezale su kurira Cerskog četničkog odreda Petra Milićevića, uvezanog konopcima, dok su ga partizani potkivali konjskim potkovicama. Sestre Ilić su učestvovale i u mučenju Pere Stojanovića, kurira Valjevskog četničkog odreda, koji je umro na taj način što su mu mučitelji raznim kamenjem gnječili grudni koš, dok mu je na levoj strani u pravcu srca bilo načinjeno `prozorsko okno` da bi ove vajne intelektualke slušale samrtničke otkucaje srca četnika Stojanovića…
Četrdesetogodišnji Vojislav Stojilović, sveštenik sela Srednjevo u dolini Peka, poginuo je mučeničkom smrću 16. septembra 1941. godine. Komunisti su upali u selo, oskrnavili crkvu, zapalili opštinu, srušili spomenik seoske zahvalnosti. Tako su `zavodili red`, a onda: `Svršivši sa drugima komunisti su svezali jereja Voju, u želji da ga narodu prikažu kao narodnog neprijatelja. Ali suze i molbe Srednjevaca – poslednje zemaljske utehe popa Voje – da banditi puste sveštenika, potvrdiše im neočekivanu ljubav naroda i zato ga, sveg uvezanog u konopce, privezaše za opljačkani luksuzni automobil i tako odvukoše za selo Rabrovo da mu tamo sude. Trebalo je da nesrećni pop Voja put od 8,5 kilometara pređe trčeći brzinom od 35 kilometara na sat. Vučen je po blatu, sav krvav i modar, izranjavljen i teško izubijan i bez svesti… Prvo su mu testerom sekli prste na rukama, pa ruke do lakata; a da bi se iz nesvesti vraćao, nožem su mu sekli lice, odsecali bradu i obraze, a potom i debelo meso. Zatim su ga obeznanjenog i sveg krvavog uspravili, vodom povratili svesti, pa potom nadvoje prelomili, uz radosne uzvike bandita. Telo nesrećnog popa Voje bacili su na ledinu pored mlina u selu Rabrovu, gde je ležalo, na radost seoskih pasa, puna tri dana… ovom mučenju prisustvovao je ceo komunistički logor, uživajući u naredbama koje su izdavali jedan seoski lekar i jedna učiteljica, a izvršavala dva studenta, rodom iz ovog kraja“. („Satiranje Srba“, treća knjiga, str. 142–143)
U opisima ovih neljudskih iživljavanja dr Đorđević ističe nekog Miloja Zakića iz Kruševca, komandanta Rasinske partizanske čete. Posle rata Zakić je proglašen za narodnog heroja – čak je i jedna fabrika u tom kraju nosila ime po njemu! Evo šta o tom okorelom krvniku piše dr Đorđević:
„Zakić je u selu Svrači uhvatio Acu Kamperlića, policijskog pisara, najmlađeg sina čuvenog nacionalnog radnika prote Kamperlića. Ova zver je nožem iskopala nesrećnom Kamperliću oko i naterala ga – da ga pojede. Potom je Zakić naredio te su svakog sata čupali Kamperliću po jedan zub, sve dok nije izdahnuo“. („Satiranje Srba“, isto mesto)
Istina pobeđuje
Svi ovi opisi krvničkog iživljavanja komunističkog nesoja nad nedužnim građanima i rodoljubima okupirane Srbije podjednako su teški i mučni za pisanje i za čitanje. Zato ćemo ovde stati, jer ovakvih slučajeva ozbiljnih ratnih zločina ima toliko da jedva mogu stati među korice najdebljih knjiga.
Zato ćemo ponoviti zaključak iz našeg prethodnog članka o podvizima narodnih heroja. Taj zaključak na latinskom glasi: Veritas vincit! „(Pre ili kasnije) ISTINA POBEĐUJE! Jer je istinu, naročito onu o nedelima, nemoguće sakriti. Istina će, kao ona o kozjim ušima cara Trojana u srpskoj narodnoj priči, ako ne može na usta, progovoriti, odnosno propevati – kroz trščanu čobansku sviralu.