Покошена младост
Пише: Гордана Павловић
Гораждевац, српско село у близини Пећи, помиње се још од 1220. године у повељи краља Стефана Првовенчаног, а затим и 1485. године у турском попису, где је остало записано да је тада било 28 српских кућа, а међу њима и домаћинство српског попа. Још у шеснаестом веку саграђена је црква брвнара Св. Јеремије, а од 1926.године ту је и нова црква Пресвете Богородице. Река Бистрица, која своје име носи са поносом, посебан је украс овог предела. Тако је и било све до 13. августа 2003.године…
Врео августовски дан измамио је децу, младиће и девојке да спас потраже на обали реке Бистрице. Њихово тешко детињство знало је за мало радости и смеха. Одрастање им је било проткано смрћу и убиствима, али су и даље остајали на својим вековним огњиштима, са својим родитељима, подносећи све недаће које су их сналазиле.
Ништа није могло да наслути трагедију тога дана. Деца су се дружила, купала и покушавала бар на моменте да буду као њихови вршњаци који су живели далеко од Гораждевца.
У једном моменту одјекну рафал из „калашњикова“. Мук. Птице ућуташе, а река на секунд, згранута и пренеражена, заустави ток. Паде покошена младост. Њихова крв обоји реку у црвено. Пантелије Дакић(12) и Иван Јововић(19) никада неће одрасти. Туго моја до неба…
Из заседе и мучки, кукавички и подло, како само злочинци знају, убише их! Тешко рањени Марко Богићевић (12), Драгана Србљак (13), Богдан Букумирић (14) и Ђорђе Угреновић (20) су јечали. Од шока, многа деца у први мах нису ни била свесна да су погођена. Међутим, њиховим мукама ту није био крај. Видевши да им деци у болници у Пећи стављају гипс на живе ране, родитељи су их пребацили у болницу у Косовску Митровицу. О, како сте могли, ви који сте тада радили у болници у Пећи?! Какви сте ви доктори, Бог Вас убио да Бог да!
Туга, сузе, бол, неверица. Убијена су деца, недужна и невина. Испаљени су рафали на њих само зато што су Срби и то је њихова једина кривица! Рањена дечица су се полако физички опоравила, али емотивно и психички нису и неће никада.
Постоје две изреке које ми се саме намећу. Прва је:
„Ако желиш да убијеш један народ, убиј му децу!“, а друга каже:
„Кад неког убијеш умире једном, а кад му убијеш дете умире сваки дан по хиљаду пута!“
Убица, који је повукао обарач је ово јако добро знао и меци су испаљени са том намером. Не постоји већи злочин од убиства деце! Јер тиме се убијају и родитељи и породица и жеља за животом. Убија се држава!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Tuga velika a jos veca tuga i tragedija koga nasi vlastodrsci priznase kao drzavu sram vas bilo za vijek vjekova.