Pokošena mladost

Piše: Gordana Pavlović

Goraždevac, srpsko selo u blizini Peći, pominje se još od 1220. godine u povelji kralja Stefana Prvovenčanog, a zatim i 1485. godine u turskom popisu, gde je ostalo zapisano da je tada bilo 28 srpskih kuća, a među njima i domaćinstvo srpskog popa. Još u šesnaestom veku sagrađena je crkva brvnara Sv. Jeremije, a od 1926.godine tu je i nova crkva Presvete Bogorodice. Reka Bistrica, koja svoje ime nosi sa ponosom, poseban je ukras ovog predela. Tako je i bilo sve do 13. avgusta 2003.godine…

Vreo avgustovski dan izmamio je decu, mladiće i devojke da spas potraže na obali reke Bistrice. Njihovo teško detinjstvo znalo je za malo radosti i smeha. Odrastanje im je bilo protkano smrću i ubistvima, ali su i dalje ostajali na svojim vekovnim ognjištima, sa svojim roditeljima, podnoseći sve nedaće koje su ih snalazile.

Ništa nije moglo da nasluti tragediju toga dana. Deca su se družila, kupala i pokušavala bar na momente da budu kao njihovi vršnjaci koji su živeli daleko od Goraždevca.

U jednom momentu odjeknu rafal iz „kalašnjikova“. Muk. Ptice ućutaše, a reka na sekund, zgranuta i preneražena, zaustavi tok. Pade pokošena mladost. Njihova krv oboji reku u crveno. Pantelije Dakić(12) i Ivan Jovović(19) nikada neće odrasti. Tugo moja do neba…

Iz zasede i mučki, kukavički i podlo, kako samo zločinci znaju, ubiše ih! Teško ranjeni Marko Bogićević (12), Dragana Srbljak (13), Bogdan Bukumirić (14) i Đorđe Ugrenović (20) su ječali. Od šoka, mnoga deca u prvi mah nisu ni bila svesna da su pogođena. Međutim, njihovim mukama tu nije bio kraj. Videvši da im deci u bolnici u Peći stavljaju gips na žive rane, roditelji su ih prebacili u bolnicu u Kosovsku Mitrovicu. O, kako ste mogli, vi koji ste tada radili u bolnici u Peći?! Kakvi ste vi doktori, Bog Vas ubio da Bog da!

Tuga, suze, bol, neverica. Ubijena su deca, nedužna i nevina. Ispaljeni su rafali na njih samo zato što su Srbi i to je njihova jedina krivica! Ranjena dečica su se polako fizički oporavila, ali emotivno i psihički nisu i neće nikada.

Postoje dve izreke koje mi se same nameću. Prva je:

„Ako želiš da ubiješ jedan narod, ubij mu decu!“, a druga kaže:

„Kad nekog ubiješ umire jednom, a kad mu ubiješ dete umire svaki dan po hiljadu puta!“

Ubica, koji je povukao obarač je ovo jako dobro znao i meci su ispaljeni sa tom namerom. Ne postoji veći zločin od ubistva dece! Jer time se ubijaju i roditelji i porodica i želja za životom. Ubija se država!