Покушај Римокатоличке цркве да сруши Републику Српску
1 min readПише: др Александар Раковић
Након редовног засиједања Бискупске конференције Босне и Херцеговине у Сарајеву (27-29. октобар 2005), римокатолички бискупи су 29. октобра 2005. упутили предлог под насловом „Босна и Херцеговина – извор нестабилности и пријетња миру, или будућа чланица Еуропске уније“. Кардинал Винко Пуљић, врхбосански надбискуп, упознао је јавност да је Бискупска конференција Босне и Херцеговине за овај предлог добила подршку Ватикана. Овим документом Римокатоличке цркве, којим је тражено друштвено-правно преуређење Босне и Херцеговине, предложено је укидање оба ентитета: Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине.
Бискупи су подвукли да је одлука о установљењу два ентитета, Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине, била неправедна за Хрвате који су, по њима, „највеће жртве рата“. Поред тога, бискупи су изнели грубу неистину да су Хрвати „најстарији народ у БиХ“, али да упркос томе и чињеници да су конститутиван народ „немају ни права мањине“ и све их је мање, јер се углавном не враћају кућама. Наиме, у Федерацији Босне и Херцеговине прегласавају их Бошњаци, а у Републици Српској већина коју чини српски народ увијек доноси одлуке у складу са својим интересима. Стога су римокатолички бискупи у Босни и Херцеговини предложили укидање оба ентитета и увођење четири регије према географским, економским и мултиетничким критеријумима с центрима у Сарајеву, Бањалуци, Мостару и Тузли. На крају, Бискупска конференција Босне и Херцеговине је позвала међународну заједницу да „стави изван снаге досадашње рјешење о подјели земље на два ентитета“. Кардинал Пуљић је касније признао да је инспирацију за унутрашњу прекомпозицију Босне и Херцеговине имао у аустроугарској административној подјели окупиране покрајине. Био је и 2014. разочаран што је предлог Бискупске конференције Босне и Херцеговине из октобра 2005. пропао јер га нико није прихватио.
Тешко да је предлог Бискупске конференције Босне и Херцеговине из 2005. могао привући пажњу тамошњих хрватских политичких лидера. Челник Хрватске демократске заједнице Драган Човић се све више приближавао лидеру Странке независних социјалдемократа Милораду Додику, тадашњем предсједнику Владе Републике Српске. У том смислу опстанак Републике Српске није довођен у питање, а све се више опипавао терен о хрватском ентитету у Босни и Херцеговини. Драган Човић је, с тим у вези, више пута био јасан, а 2011. је подвукао: „Сви људи који рационално промишљају о БиХ морају знати да Републику Српску нитко не може разградити“.
Света столица је остала досљедна политици рушења српске и југословенске државности. Ватикан је с нелагодом гледао на територијално проширење Краљевине Србије у Балканским ратовима (1912–1913), радио је на томе да Аустро-Угарска збрише Краљевину Србију (1914–1918), дјеловао је да спријечи југословенско уједињење послије Првог свјетског рата (1918), залагао се за разбијање Краљевине Југославије (1941), предњачио је у разградњи социјалистичке Југославије и војном кажњавању Срба (1991– 1995), подржао је сецесију Црне Горе из заједничке државе са Србијом (2006). Ватикан не прихвата да православни Срби било гдје доминирају над римокатолицима. Стога не треба да чуди што је Ватикан 2005. био за укидање Републике Српске.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Још је Виктор Новак у својој књизи „Magnum crimen“ написао да је гесло Ватикана било „једно стадо, један пастир“.
Čime se bavi ovaj rakovic sem sto srbe plasi nasom hrišćanskom bratom rimokatolicima jer ako se
ne ujedini pravoslavlje i katolicanstvo islam ce zavladati.
Kakvi su im prethodnici kao Šarić takvi su i oni.
Шта друго очекивати од тих који величају Степинца и Блајбург.
Zanimljivo je da „uzoritom“ kardinalu i vrhbosanskom nadbiskupu Vinku Puljiću, koji stoluje u Sarajevu, ni najmanje ne smeta što je taj grad napustilo, pored 30-40 hiljada katolika (uglavnom Hrvata) i oko 120-130 hiljada pravoslavnih Srba, nekoliko hiljada Jevreja (uglavnom otišli u Izrael ili na Zapad), ne smeta mu ni to što su se u njihove vjekovne domove naselile vehabije, ekstremisti, islamistički fanatici, doseljenici iz „Sandžaka“, Turske, arapskog svijeta! Izgleda da je od dobra vlastitog naroda mnogo važnije nanijeti zlo drugom narodu! Vrlo „kršćanski“, nema šta!