Политичка естрада

Немогућност постојања јавног простора у Црној Гори, већ одавно, сам констатовао износећи чињеницу да је најјавнија ствар (политика) морбидно приватизована и професионализована. Партитократске структуре, са лидерима зрелим за психоаналитичка испитивања, декларисали су себе за носиоце суверенитета народа, чиме су могућност политичког дјеловања свели на оквире партијског размишљања. Отуда не треба да чуди зашто су политичке корупције тако јавне и општеприхватљиве појаве.

Наиме, фокус дешавања је свакако усмјерен на расплет подгоричке трагедије. Мада, мало упућенији човјек у политичке процесе схватиће да заплета заправо није ни било. Ријеч је о провидно осмишљеном инжењерингу владајућег еснафа. Тај инжењеринг имао је само један циљ, а то је дезавуација, готово бламажа, појединаца у опозицији који покушавају нешто да промијене.

Међутим, многи нису уочили како су се ствари одвијале. Упорно сам истицао да смјена власти (не режима) зависи превасходно од проблема НАТО интеграција. Ранко Кривокапић је константно потенцирао проблем НАТО-а прије избора, да би након Расмунсенове агенде замуцао. Очито је било јасно да се спрема нова–стара епизода на политичкој, турбофолк, сцени. Та епизода се емитовала дан након самита у Велсу, потписивањем коалиционог споразума између сарадника из власти на државном нивоу. Господа из НАТО олигархије је дала и низ препорука, првенствено, да се народ не смије питати око евентуалног приступа НАТО породици. Ако се приступи НАТО-у, ето Кривокапићу прилике да буде нови мандатар, а локалне службе ће јасно одредити ко ће чинити његову власт, а ко опозицију.

Да ствар буде забрињавајућа, наивност црногорске јавности иде до те мјере да се данас Кривокапић сматра “мртвим“ политичарем. Као да је Кривокапић иза себе имао хиљаде бирача које је сада изневјерио, па ето, наједанпут ће постати билост. Ово схватање је наивно таман онолико колико је било наивно вјеровање у тзв. Ранково “преламање“ и излазак из чељусти ДПС-а. Ту партију гласају они који су преко СДП легитимације зграбили неку од функција у државном апарату. Просто казано, ријеч је о најкорумпиранијем и по стопи непотизма првом клану у држави; о партији која је настала од стране тајних стубова режима, како би прикрила све ратне потхвате ДПС-а крајем прошлог вијека. Нажалост, многи су полагали вјеру у Кривокапића, чак и кад је износио најбруталније оптужбе на рачун свог политичког творца – Мила Ђукановића. Чак се Кривокапићу вјеровало и када је за главног преговарача испред СДП-а именовао Вујицу Лазовића, човјека за којег се чиста срца може тврдити да је на изборима гласао ДПС, а не ЕЛП.

Међутим, опозициони прваци су знали да од смјене ДПС-а нема ништа. Логично је питати се – Ако су знали, зашто су се упуштали у преговоре? Слиједи и логичан одговор – На питање одговорности за све поразе опозиције вето је стављен од времена увођења вишестраначја. Ни овога пута се то питање неће отворити. Јер, ако се неким чудним случајем и помене, свима ће се ставити до знања како до њих ништа није било, већ како се СДП изиграо са свима. Алиби за рубрику “мало смијеха“. Опозициона елита се на својим “демократским” конгресима бира апсолутним већинама, чак не смета и то што се бирају више пута. Једно је јасно, партије су за њих приватна предузећа, преко којих себи могу да обезбједе лагодан живот, уз пристојне апанаже. Њима је јасно да на свим изборима имају право да подијеле 48% бирачког тијела, док 52% припада великом инквизитору. Отуда је присутна вјечита опозициона међулидерска нетрпељивост.

Међутим, шта очекивати од носиоца опозиционих листа на овим изборима? Млади Алекса Бечић је нестао од тренутка када је у изборној ноћи отворио пјенушаво вино и демантовао сопствени став да ће се обрачунати са структурама у СНП-у које су владајуће оријентисане. А, таквих је много у опозицији.

Професор Лекић је био спреман да га за све кандидују. До краја дјеловао мазохистички, па чак и у процесу лимитирања ДФ-а на коалицију двије партије и “чекаче расплета“. Прича о нестраначком дијелу, који доноси гласачки капитал, појави се само пред изборе, и нестане. Перверзно трошење људских интегритета зарад комодитета лидера паразита, чије се дјеловање огледа у изигравању мучеништва и полагању лажних жртви за прогресивније друштво. Наравно, исти ће, на крају, и жртвовати Миодрага Лекића, као да ту никада и био није. Професор Богојевић се понио као прави професор УЦГ. Без коментара! Сигуран сам да једино Пајовић, још увијек, тражи принципе и демократски оквир за смјену власти. Лично се демонизујем на његово константно помињање демократије. Због тих “демократских принципа” Пајовић ће бити упамћен као човјек са којим никада нема никаквог договора. Ипак, остаје нада да држава неће трајати толико дуго колико његов ,,државотворни блок”.

Због свега казаног, да би се истински нешто промијенило у овом систему, мора се слободно и нужно, приступити радикалнијем и револуционарнијем дјеловању. Свако друштво тежи да почива на политичком, економском, правном и научном систему. Наше друштво и не постоји, будући да је политика сведена на полицију (Рансијер), економија на корупцију, право на привилегије (Токвил), а наука на трач. Дакле, нуклеус јавног простора код нас чине полиција, корупција, привилегије и трач. Такво стање се демократски не може промијенити, јер је створено на недемократским начелима. Такође, такво стање се не може промијенити ни легитимизацијом бесчасних (отворено бесчасних) поступака власти, којих смо се нагледали у минулом периоду. Остало је само једно рјешење: парализација система у којем влада галопирајући канцер настао спрегом политике и криминала. Тиме би се међународној заједници ставило до знања кога треба да подржи. Улица је предуслов да би се добила новчана и политичка подршка међународног фактора. Ко год мисли да је ово немогуће, тај очигледно воли да га тлаче!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: