Poslednja bitka neoliberalizma koji je samog sebe proglasio „slobodnim svetom“

Piše: Boris Nad

Raspad Sovjetskog Saveza (čija je istorija okončana 8. decembra 1991. godine tajnim dogovorom u Bjeloveškoj šumi), a pre toga raspuštanje Varšavskog ugovora i rušenje Berlinskog zida, označili su poraz istočnog, komunističkog bloka – i kraj bipolarnog svetskog poretka.

Nastupilo je (ili je tako samo izgledalo) „američko stoleće“. U dugotrajnom Hladnom ratu najzad je pobedio liberalni Zapad, koji je samog sebe proglasio „slobodnim svetom“. Trijumfovao je liberalizam kao jedina preostala globalna ideologija, koja je, redom, imala priliku da posmatra smrt svojih konkurenata: konzervativizma, ili „ostataka apsolutističkih režima“ tokom XIX veka, potom fašizma, koji je nestao u sudaru sa sovjetskom Rusijom, i najzad samog komunizma, kao poslednje alternative liberalnoj ideologiji.

Frensis Fukujama, autor čuvenog eseja Kraj istorije i poslednji čovek (1992), u svom članku pisanom za reviju The National Interest godine 1989. slavodobitno konstatuje da je „trijumf Zapada, zapadne ideje, vidljiv pre svega u potpunom iscrpljivanju sistematskih alternativa zapadnom liberalizmu“. Ovde nije u pitanju samo promena u intelektualnoj klimi ili pojava reformatorskih pokreta u „autoritarnim režimima“. Još važniju činjenicu, prema ovom misliocu, predstavlja „neizbežno širenje potrošačke zapadne kulture u veoma različitim kontekstima“, od „Kine do Ranguna i Teherana“.

Krajnje tačke evoluciije

Kako se okončava istorija u vizuri ovog liberalnog mislioca?

Ukratko, prema Fukujami, ovom pobedom dosegnuta je „krajnja tačka ideološke evolucije čovečanstva“ i ostvarena „univerzalizacija zapadne liberalne demokratije kao krajnjeg oblika ljudske vladavine“. Zaključak se nameće sam po sebi: na taj način nije samo pobedio liberalizam kao ideologija, već je došlo i do „kraja (svih) ideologija“.

Paralelno s tim, međutim, događa se nešto što ostaje u senci ili što još nije dovoljno primećeno. Sa „trijumfom Zapada“ nad svojim ideološkim protivnicima koincidira i kraj epohe moderne. Modernizacija i progres, dve temeljne opsesije liberalizma, posle približno dva veka na Zapadu dolaze do svog logički neumitnog kraja. Mogućnosti moderne su konačno iscrpljene. Modernizacija je dovršena, prodirući u sve pore društva. Dalji progres (kretanje ka unapred utvrđenom cilju) postao je ili besmislen ili nemoguć. „Voz je“, kako primećuje Aleksandar Dugin u Četvrtoj političkoj teoriji, „prispeo u stanicu“. Sa krajem moderne, završava se i liberalna epoha, doduše na bitno drugačiji način nego što je to zamišljao Fukujama, pošto se u času svoje pobede i sama liberalna individua raspada, a liberalizam postaje suštinski irelevantan. Individua, na koju se pozivao liberalizam i u ime koje je vodio svoje bitke, zaista „postaje mera svih stvari“, ali se ispostavlja da je takva individua prazna i bez sadržaja (individua je „sama po sebi ništa“, otkriva nemački antropolog Arnold Gelen, ona svoj identitet pozajmljuje od društva, politike, istorije. „Čovek je biće nedostatka“).

Kraj moderne, početak postmoderne

Iz moderne stupamo u postmodernu. Optimizam moderne se naglo gasi. Ostvarenje tog dugo priželjkivanog cilja ne donosi nikakvu euforiju, već pre ravnodušnost, otupelost ili razočarenje. Otuda postmoderna melanholija i sklonost ka ironiji i fragmentaciji, recikliranje, opsednutost tehnologijom i komunikacijama, „ekonomija kao sudbina“, eklekticizam, odsustvo smisla („velikih narativa“), nemoćna rezignacija… S individualnog, odvija se prelaz na subindividualni nivo, a to je istovremeno i prelaz od ljudskog ka podljudskom. Iz liberalizma se na Zapadu postepeno rađa novi misaoni tok, koji se obično naziva „postmodernizmom“. Istorija se, prema misliocima postliberalizma, u ovoj tački zaista primiče svom kraju i pretvara se u „postistoriju“.

Ova epoha, međutim, nije nikakav period mira i blagostanja, već krajnje turbulentno doba, obeleženo dubokim finansijskim, ekonomskim i političkim krizama na samom Zapadu; pobunama migranata, nasilnim prevratima u zemljama koje su do juče pripadale Drugom, ili u zemljama Trećeg sveta, „obojenim revolucijama“ i vojnim intervencijama, rasnim i etničkim sukobima, te hantingtonovskim „sukobima civilizacija“. Ovome treba dodati i pravi bum terorizma, povratak religijski motivisanih sukoba, masovne migracije, kao i svrgavanja nepoćudnih režima širom sveta. Bliski i Srednji istok tonu u krvavi metež (iz koga se pomalja postmoderni „islamski kalifat“). Nasilje se postepeno, a potom sve brže i brže, širi Evropskom unijom i samim Sjedinjenim Državama. Njegove erupcije nam katkad izgledaju nemotivisane ili sasvim besmislene. To su znaci nastupajućeg haosa, koji osvaja planetu.

Ideologija banalnosti

Liberalizam u tom času kreće u svoju poslednju bitku, onu koja se vodi protiv „neliberalnih“ elemenata na samom Zapadu i na „periferiji“: protiv terorizma, protiv seksizma i polne nejednakosti, protiv ostataka crkve i politike, protiv države i represije, protiv preostalih „diktatura“, sve pod zastavom „političke korektnosti“. Zapad usled toga ne postaje stabilniji, naprotiv, on se u toj borbi i sam iscrpljuje i sve više ugrožava sopstveno blagostanje i bezbednost. Jedna od posledica toga je „imperijalno pregrevanje“ SAD, na koje je još kasnih 80-tih upozoravao Pol Kenedi. Ovaj put je pređen za relativno kratko istorijsko vreme, od američkog predsednika Džordža Vokera Buša (Mlađeg) do Baraka Obame. Njegov konačni poraz označava neuspeh Hilari Klinton da preuzme vlast u Beloj kući. Trijumf Donalda Trampa znači odustajanje američkih političkih elita – ili jednog njihovog dela – od globalističkog liberalnog utopizma.

Razlozi za ove promene kriju se u samoj istoriji i strukturi liberalizma kao ideologije koja je tokom dva prethodna stoleća ili duže odlučno uticala na istoriju zapadne civilizacije. Liberalizam, naime, predstavlja najvažniju političku ideologiju Zapada u vreme moderne. On je njen dovršen i zaokružen izraz.

Reč je o zaista totalitarnoj i nihilističkoj ideologiji, koja se dugo vremena predstavljala kao borba za ličnu slobodu, za emancipaciju individue i njenog „kritičkog razuma“, odnosno kao odsustvo svake ideologije, ili, kako to primećuje mislilac Tomas Molnar u svojoj Liberalnoj hegemoniji, naprosto kao „normalna egzistencija“.

Podsetimo se, tokom svoje duge istorije, liberalna ideologija je bila moćan pokretač pobune Građanskog društva (T. Molnar) protiv druge dve temeljne institucije na kojima je počivao svaki društveni poredak – Države i Crkve. To je ustvari pobuna protiv hiljadama godina ustaljenog poretka stvari. U osnovi, liberalizam je ideologija prizemnosti, banalnosti svakodnevnog života. Njen centar su individua i njene sebične potrebe (tržište). Otuda stalni napadi na crkvu, kraljeve i aristokratiju. Kako primećuje Tomas Molnar, „tek je u XVIII veku Volter učinio nešto originalno“: on je prvi pisac koji se, umesto kraljevima i ratovima, okreće građanima, „njihovim osećanjima i njihovim težnjama“.

Reč „liberalizam“ pojavljuje se prvi put u Španiji 1812. godine. Međutim, glavni liberalni mislioci uobličili su svoje ideje već u kasnom XVII stoleću, ugledajući se na filozofe prosvetiteljstva.

Razdoblje liberalnog terora

Skriveni cilj liberalizma kao ideologije je obezvrediti i obesmisliti svaku višu težnju. Bog više ne postoji, ili je svrgnut sa svog trona; ostaje čovek sa svojim svakodnevnim problemima, koji više ne priznaje bilo kakav autoritet. Upravo zato liberalizam promoviše ljudsku sebičnost. Njegova stvarna namera je da ostvari napredak u društvu, ali ne putem čovekovih vrlina, nego pomoću njegovih mana, kako to predlaže Bernar Mandevij, prema kome se egoizam pojedinca nalazi u službi društvenog progresa. Realne su isključivo ljudske potrebe (pri čemu se samo po sebi razume da prioritet, kao jedino stvarne, imaju one materijalne), dok se ideali dovode u sumnju i ismevaju. Religija i monarhija postaju predmet stalnih napada i razornih kritika. Takvi napadi se vode pod zastavom borbe za slobodu, a protiv „zatucanosti“ i „mraka istorije“. Otuda je Država svedena na ugovorni odnos i podvrgnuta delovanju raznih lobija, a Crkva prognana iz sfere javnog života, pošto je samo društvo desakralizovano. Posledica toga su revolucije, poput one koju je poveo Kromvel u Britaniji, potom jakobinskog prevrata u Francuskoj. Žar revolucionara se, u oba slučaja, okončava otvorenim terorom, koji se sprovodi protiv ostataka „starog režima“, sveštenstva i plemstva, dok se s monarhijom obračunava na brutalan i u isti mah duboko simboličan način: kraljeubistvom.

Francuske revolucionarne vlasti još 1790. svečano proklamuju svoju nameru da „oslobode porobljene narode“ i u susedne države „izvezu slobodu“, ne pitajući za cenu svog poduhvata (pokazaće se da se ona meri milionskim žrtvama). Reči „teror“ i „terorizam“ ulaze u rečnike približno u ovom periodu i isprva označavaju akciju vlasti protiv protivnika ovako zamišljene revolucije. Rat koji u aprilu 1792. proglašavaju jakobinski revolucionari je „totalni rat“. U osnovi, to je građanski rat, koji se podjednako vodi protiv spoljašnjeg i unutrašnjeg neprijatelja. Protiv takvog neprijatelja dopuštena su sva sredstva, budući da je on kriminalizovan kao neprijatelj ljudskog roda. Takav odnos prema neprijateljima će obeležiti sve vojne pohode koje liberali vode u „ime slobode“, uključujući i američki „rat protiv terorizma“.

Liberalizam u svojoj implozivnoj fazi

Sa globalnom pobedom liberalizma, situacija se iz korena menja. Filozof Žarko Puhovski piše da danas sve „moderne države na Zapadu(…) ispunjavaju manje ili više sve zahtjeve liberalizma kao političke ideologije“, odnosno sve su već liberalne. Proklamovani ciljevi liberalizma su ostvareni; na pijedestal je, kao istinski i jedini subjekat istorije, uzdignuta apstraktna liberalna individua (a ne bilo koji kolektivitet: klasa ili nacija). Liberalizam stupa u svoju „implozivnu fazu“, kada se, lišen svojih oponenata, i sam rastvara, budući da mu nedostaje neprijatelj (Država, Crkva ili Partija) protiv koga bi nadalje vodio svoju borbu.

Liberalizam u onom vidu koji smo do sada poznavali smenjuje postliberalizam. On zaista prestaje da bude ideologija koja se propagira, da bi postao nešto opšteobavezujeće, nešto se samo po sebi podrazumeva i samo retko dovodi u sumnju. S druge strane, on se pretvara u jedinu (post)političku praksu, u ogoljenu i sumornu stvarnost postindustrijskog društva. Usled toga, vera u progres postepeno iščezava, kao i ubeđenje u univerzalizam liberalnih dogmi, a scijentizam, racionalizam i pozitivizam, kao nesumnjive vrednosti liberalizma, takođe bivaju odbačeni. „Prosvetiteljski projekat“, kako primećuje postliberalni mislilac Džon Grej, u postmoderni postaje „samo mrtvo slovo“. Drugim rečima, liberalizam gubi svoj prosvetiteljski temelj. Ričard Rorti, još jedan filozof postliberalizma, na ovo pitanje nudi sledeći odgovor: liberalizmu i nije potrebna nikakva osnova, pa ni prosvetiteljstvo, budući da se „može dobro razvijati i bez njega“. Isto to navodno važi i za druge civilizacije, koje takođe moraju odbaciti svoje temelje kako bi, slično Zapadu, i same postale liberalne. To se ipak u stvarnosti ne događa. Tako postliberalizam, nastavljajući da se bavi svojim aporijama i kontradikcijama, i vrteći se u začaranom krugu svojih starih ideja, postaje sve više irelevantna doktrina. On gubi svoju oštricu i pretvara se u apologiju postojećeg stanja, ili se pred stvarnošću postmodernog i postindustrijskog društva Zapada, za koju je zaslužna upravo pobeda liberalizma, prepušta rezignaciji i očajanju.

Zanimljivo je da Fukujama, koji je prvi izneo tezu o liberalnom „kraju istorije“, sada predlaže svojevrsno zaustavljanje Zapada i povratak klasičnom liberalizmu. Budući da je „liberalni kraj istorije“ u najmanju ruku odgođen (u stvarnosti, on se nikada neće dogoditi, jer se istorija sada odvija sasvim drugim smerom), njegov predlog je jačanje nacionalnih država i povratak naučnom racionalizmu. Pošto je liberalizam već razorio sve tradicionalne društvene strukture i oslobodio duhove iz lampe, Zapad kreće drugim putem, koji liberalna misao jednostavno nije uspela da predvidi. Stiče se utisak da je i sam Fukujama užasnut pred neočekivanom stvarnošću postmoderne. Ali zadržavanje u unapred postavljenim granicama protivureči ne samo liberalizmu kao ideologiji, već i samoj logici istorije.

Ka „postčoveku“ – budućnost Zapada

Na mesto ovakvog posustalog „klasičnog liberalizma“ stupaju drugačiji, mnogo relevantniji i provokativniji intelektualni tokovi. Jedan od svakako najintrigantnijih je „nova levica“, koja se rađa iz (post)strukturalizma 70-tih i 80-tih godina i okreće se radikalnoj kritici i „dekonstrukciji“ institucija liberalnog građanskog društva, koje raskrinkava kao duboko represivno i totalitarno.

Osnovna teza takve „nove levice“ mogla bi se svesti na ono što liberalizam danas nastoji da sakrije ili prećuti: novo doba, koje su proklamovali liberalni ideolozi, nije donelo nikakvo oslobođenje ni emancipaciju. „Diktatura otuđenja“ je, naprotiv, postala još surovija i teža. Rečnikom nove levice, to je diktatura „nadgradnje“ nad „strukturom“ (bazom koja je veoma raznoliko shvaćena).

Neke od glavnih teza ovih mislilaca zaslužuju da budu posebno pomenute. Za razliku od „klasičnog liberalizma“, koji sada predlaže zaustavljanje na jednoj tački razvoja, one predstavljaju prilično jasnu anticipaciju budućnosti Zapada, ili manje ili više zaokružen „projekat poželjne budućnosti“ zapadne civilizacije (A. Dugin).

Rolan Bart govori o „smrti autora“, Bernar Anri Levi o „smrti čoveka“ (obe su posledica „smrti Boga“). (Nedeljiva) individua postaje „dividua“, nešto što se može deliti, slučajni skup mehaničkih delova: organa, ideja, htenja, nagona, želja… Pojam čoveka je u ovoj optici „totalitarna apstrakcija“. Čoveka će zameniti „postčovek“: mutant, kiborg, klon ili nešto što postoji samo u virtuelnom svetu (virtuel).

Transhumanizam i post-Zapad

Mišel Fuko (u Istoriji ludila) otkriva da je savremeni odnos prema mentalnim oboljenjima jednak odnosu prema zločincima, te da su u početku „novog doba“ kaznionice i ludnice bile jedno te isto. U pitanju je svojevrsni „intelektualni rasizam ili aparthejd“, zasnovan na pogrešnim predstavama o duševnom zdravlju. Sam pojam „duševnog zdravlja“ se stoga odbacuje. Alternativa je svestan izbor duševne bolesti: shizofrenije, na primer, u delima Deleza.

Budući da duševno zdravlje ne postoji, baš kao ni čovek u dosadašnjem smislu, samo po sebi se nameće prevazilaženje svih seksualnih tabua i ograničenja (odbacivanje samog pojma nastranosti, prihvatanje incesta, slobodan izbor pola…) Zajedničko ime za sve ove tendencije je „transhumanizam“.

Ovakav prelaz iziskuje i radikalnu „promenu svesti“. „Promena“ ili „podizanje svesti“ su termini koji zvuče benevolentno i bezazleno kad se koriste u ekologiji (u smislu „podizanja ekološke svesti“). Ovi pojmovi ipak imaju dublje značenje, kao zahtevi za svojevrsno „preumljenje“ u uslovima postmoderne. Odmah potom se ispostavlja i zahtev za legalizaciju droga (u čemu je legalizacija „lakih“ droga samo prvi korak).

Odbacuje se najzad ne samo buržoasko i liberalno društvo kao totalitarno i represivno (represija nadgradnje nad bazom) već i svako uređeno strukturirano društvo i država u korist „mnoštva“ i anarhističkih zajednica u svim oblicima.

Knjiga Imperija Antonija Negrija i Majkla Harta čini neku vrstu političkog manifesta ovakvih pokreta. U njoj se autori zalažu za „revoluciju mnoštava“, koja će, koristeći prednosti globalizacije i njene mogućnosti, stvoriti mrežu svetske sabotaže i, oslobađajući „kreativne potencijale mnoštava“, konačno razneti „globalnu imperiju“. Ta „globalna imperija“ jeste društvo hiperkapitalističkog Zapada stvoreno upravo liberalnim revolucijama tokom protekla dva veka. „Revolucija mnoštava“ to su gej-parade, pobune u naseljima migranata i u skvotovima, karnevalski protesti antiglobalista i novih sindikata, politički hepeninzi i spektakli pop-kulture, ekološke ili umetničke protestne akcije.

Unutar ovih misaonih koordinata se postepeno i sve jasnije ocrtavaju konture slike novog i drugačijeg, postliberalnog Zapada – „Post-Zapada“, Zapada s one strane moderne.

(Novi Standard)