Последња ружа Бајине Баште (I)

Пише: Дејан Стојиљковић

Света, вечити студент и не баш тако млади бруцош био је задовољан.

Пазарио је одличне чварке, које му је месар спаковао у масну хартију и папирнату кесу, и сада их носи Газда Јефти, власнику угледног угоститељског објекта на Чубури, усхићен што ће и ове вечери моћи да седи у углу кафане, крај бубњаре, где је топло и удобно, пије вотку и млако пиво и слуша дисиденте, књижевнике и остали башибозлук како олајавају државу и свађају се око тога шта је боље, Баделов Шток или Рубинов Вињак.

Таман када је ушао у кафану, и схватио да ове вечери неке ствари нису баш као и сваке друге, док је грчевито стезао драгоцени пакет, његова представа света изметнула се у постмодернистички кошмар.

Урамљена слика друга Тита која је поносно висила изнад бубњаре лежала је на поду, у крхотинама стакла, цео инвентар кафане био је поломљен и испретуран а зидови уредно окречени млазевима свеже крви.

Насред локала, пушећи цигарету од француског дувана за мотање, стајао је маркантни човек у црном капуту, ослоњен на своју даи-катану.

Око њега је била гомила исксапљених лешева.

Света је прогутао кнедлу, срце му је брже залупало, тачно испод левог џепа на карираној кошуљи где је био индекс Пољопривредног факултета, стегао је јаче кесу са чварцима па рекао:

“До… До… Добро вече.”

“Добро вече.”, узвратио је незнанац. “Ти си Света?”

“Је… је… јесам.”

“Драго ми је. Ја сам Данило Киш. Убица вампира.”

“У… у… убица?”

“Светиславе…”

“Д… Да?”

“Је л’ ти то муцаш од рођења?”

“Н… Н… Не. Само кад на Чубури у поноћ видим човека са окрвављеним самурајским мачем.”

“Али није било баш овако?”

“Шт… Шта?”

“Овај наш сусрет. Није се баш овако десио прошли пут.”

“Про… Про… Прошли пут?”

“Да. Сећаш се? Збирка прича Кишни пси, издање Лагуне из Београда, едиција Меридијан, уредник Игор Маројевић. Пирповетка у којој смо се срели звала се – и још увек се зове – Башта, пепео, вампири…”

“А… за… зашто се онда опет сре… срећемо? Мислим… Ка… кад смо се већ срели?”

“Е, мој Свето… И ти хоћеш да будеш писац?”, заврте резигнирано главом господин Киш и обриса крваву катану о завесу пожутелу од времена и дувана.

Затим га прострели погледом.

“Зато што је ово, пишче мој, сасвим нова прича…”

“Је… Је ли?”

“Аха… И замисли шта?”

“Ш… Шта?”

“Она почиње управо САД.”

***

Београд, Република Србија, не тако давно, ових дана, ма скоро па јуче…

Тог јутра Петровић је завршио са читањем сабраних дела Десанке Максимовић.

Одложио је књигу у страну, накашљао се, поправио набор на сакоу, тик поред значке на којој су се златна слова ДСС спајала са бојама српске тробојке и ушао у канцеларију свог шефа.

Високи Председник се играо са својим мачкама.
На столу је био Кјеркегор. А у чаши кајсијевача.
У ходнику је чекао књижевник.

„Онај писац чека на пријем.“, рече Петровић.

„Који?”, подиже обрве Високи Председник. Мудре очи визионара заискрише иза дебелог стакла социјалки. “Има их много.“

„Онај што му име почиње на С. Као Србија.“

„Јаооо… Опет ће да ми тражи паре за филм? О чему се ради? Шта је тема филма? Корупција, непотизам, криминал и свеопшта пропаст друштва? Добро, руку на срце… Те социјалне теме су му блиске… Мислим, ко је у то боље упућен од функционера партије на власти?”

„Не. Није он.“

„Није?

“Тај што тражи паре за филм је Синиша. Ово је Светислав.“

„Томејто… Томато…“, негодовао је Високи Председник размишљајући шта би у овој ситуацији урадио Нил Јанг.

„Синиша, Славиша, Светислав, Стојко, Срба, Себастијан… Сви су они исти и желе исто.“

„Шта?“

„Па зар то није јасно? Моју наклоност.“

„И мало привилегија.“, примети Петровић.

„У реду, Петровићу… Дај ми неки кратки брифинг. Шта каже Служба о нашем писцу Светиславу?“

Петровић отвори жуту фасциклу коју је држао у рукама и поче да чита.

„У Београд дошао из Бајине Баште, пише памфлете и романе, воли бело пресечено и лимун вотку… Седи с лажним дисидентима у Шуматовцу. Слабо мезети. Променио неколико странака… Добро, то је нормално… Засад је код нас. А дали смо му и ауто.“

„Који?“

„Шкоду. Није много прешла. Само пет хиљада.“

“Одакле нам шкода?”

“Па страначка… Мислим… Шкода. Она што смо вас возили на прославу годишњицу Креманског пророчанства у Коштуниће…”

“Стварно? Како је мој добри Митар Тарабић?”

“Умро је крајем прошлог века.”

“Нико ме није обавестио.”

“Дешава се…”

“А шкода? Шта је било са шкодом?”

„Књижевник је мислио да ауто може да се вози и ако у њега не сипаш уље. Отишао мотор, катастрофа…“

“Добро, Петровићу… Шта ћемо са њим? Да га ставим у Народну библиотеку?”

“Ту смо већ поставили вашег деверичића.”

“А у Позориште?”

“Тамо је ваша заова.”

“Филхармонија?”

“Ту смо послали овог што вам фризира мачке.”

“Па где ћемо га?”

“У амбасадоре.”

“Може. Црна Гора.”

“Није баш згодно… Лајао је нешто по новинчинама…”

„Чекај, зар он није за Мила?“

„Овај… Делимично. Уторком, четвртком и суботом је за Мила. Осталих дана у недељи је за Момира.“

„Лепо је то распоредио. Види овако… Нађи неку малу земљу… Нама пријатељску. Али да буде далеко…“

„Јужна Осетија? Филипини? Конго?“

„На баш толико далеко… И да не може одатле да побегне тек тако… Најбоље да буде острво. Да има наших… Пошто господин будући амбасадор од страних језика зна само српски. Онда да буде осунчано, топло…“

„Зашто?“

„Да се господин амбасадор не смрзне у снегу или неком потоку када пијан буде завршио тамо.“

„Шта још?“

„Да то буде земља за коју овде у Србији сваког грађанина апсолутно заболе себастијан ко је у њој наш амбасадор.“

„Хрватска?“

„Не лупетај, Петровићу… И да буде земља у којој интелектуалце савршено заболе шта господин амбасадор мисли о Андрићу, Вуку Караџићу и новом албуму Џастина Бибера.“

„Мислите да је С. чуо?“

„Шта?“

„Нове песме господина Бибера?“

„Свакако… Па човек је интелектуалац! Сутра можда академик.“

“Имам идеју, шефе… Кипар.”

“Браво, Петровићу, нисам те џаба упослио. Ајде… Кажи му да уђе…”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: