Последњи, неопажен крик српског романтизма: Како је настала пјесма Santa Maria Della Salute

У првој половини 1909. г. Лаза Костић је у Сомбору припремио своју последњу књигу песама, коју је, почетком лета, поводом педесетогодишњице његовог књижевног рада, објавила у Новом Саду Матица српска.

У то време  његова супруга Јулијана неизлечиво болује, а он, у последњи час, задржава штампање књиге, неодлучан да ли да у њој буде објављена и песма која је управо настајала, а коју је, изгледа, годинама ненаписану носио у себи, да, сазревајући из делова записаних снова, буде, коначно, испевана у Сомбору, између 22. маја и 2. јуна (по старом календару) 1909. године.

Завршетак своје лабудове песме, како је назива у белешци о сновиђењу од 3. јуна 1909. године, записаном у хотелу „Hungaria“ у Будимпешти Лаза Костић одлаже до последњег трена.

Још 17. априла у писму уреднику књиге Милану Савићу пише из Сомбора да има у глави једну завршну песму, мало подужу. 3. јуна, из поменутог пештанског хотела, Савићу шаље песму, са кратком поруком: Ево ти моје завршнице. Коректуру ми пошаљи у Беч.

Santa Maria Della Salute представљала је величанствен завршетак Костићевог полувековног песништва и бесмртну космичку химну у славу склада љубави и лепоте, у којој „као да су све енергије језика пробуђене да би се досегла она висока граница језичког савршенства иза које се, над хоризонтом језика, у ћутању, пружа свет суштинске поезије“ (Љ. Симовић).

Књига је објављена половином јула 1909. године. Младен Лесковац овако описује појаву последње Костићеве књиге песама:

– При повратку оданде (са Јулијаниног лечења у Бечу), ако не и нешто раније, књига је морала бити готова. Јулча већ свакако није имала снаге да схвати шта је у тој, углавном прештампаној књизи било ново, необично и изванредно, ступендно. […]

Баш некако када се појавила та књига, умрла је, дакле, добра Јулча Паланачка; Ленка Дунђерска, сасвим и заувек, међутим није: од тад, бесмртна је. Њих две, ту, на  строгој међи једне смрти и једног рађања, оштро су одвојене, заувек.

Скоро нико, и од Костићу наклоњених пријатеља, књижевника и критичара (којих у то време, истина, није било много), у Матичиној јубилејској збирци Костићеве не примећује последњу, дугачку, раније необјављену, песму необичног наслова – „Santa Maria Della Salute“. Нико је не анализира, не пише приказе. Скоро нико је и не разуме. Ускоро је, у вртлогу догађаја, заборављјена и песма и песникова збирка. Лаза Костић умире свега 17 месеци после изласка своје последње књиге песама.

 Наступају убрзо трагични светски ломови, остварују се, непуну деценију по Костићевој смрти, његови младалачки политички идеали, ослобађају се и уједињују српство и јужно словенство. У тим бурним историјским догађајима и променама српска књижевност била је скоро замрла.

Након рата, она се изнова рађа, прелама се, одбацује старо, а некад признате вредности сада се преиспитују и често постају предмет подсмеха или презира. И тад, у том преламању, двадесетих и тридесетих година 20. столећа, остварују се пророчке речи чешког књижевника и естете Јири Карасека, написане о Лази Костићу, чаробнику српског језика, у 276. броју Летописа Матице српске (1911. год.), када је, свега неколико месеци након Костићеве смрти, смело изрекао, за оно доба скоро јеретичку тврдњу, да Костићево време тек долази…

Чланак је завршио речима:

– Пророк је туђин. Али његове ће се речи испунити. У тим поратним годинама последња песма Лазе Костића је, коначно, примећена, схваћена и разоткривена у свој величини и раскошној језичкој лепоти. Последњи, неопажен крик српског романтизма постао је, тако, први свезапажен урлик српске модерне.

 Разумела је нова српска књижевна критика и публика како је стари песник, помирен пред крај живота и са небом и са земљом, својом завршном астралном и спиритуалном поемом (која је и трагедија и химна, и дитирамб и елегија, и раздор и измирење, и грч, и напон, и одушак) коначно довршио плетење оног танког плетива међу јавом и мед сном, којим је маестрално омеђио српски романтизам и модерну.

Извор: Равноплов

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: