Poslednji, neopažen krik srpskog romantizma: Kako je nastala pjesma Santa Maria Della Salute

U prvoj polovini 1909. g. Laza Kostić je u Somboru pripremio svoju poslednju knjigu pesama, koju je, početkom leta, povodom pedesetogodišnjice njegovog književnog rada, objavila u Novom Sadu Matica srpska.

U to vreme  njegova supruga Julijana neizlečivo boluje, a on, u poslednji čas, zadržava štampanje knjige, neodlučan da li da u njoj bude objavljena i pesma koja je upravo nastajala, a koju je, izgleda, godinama nenapisanu nosio u sebi, da, sazrevajući iz delova zapisanih snova, bude, konačno, ispevana u Somboru, između 22. maja i 2. juna (po starom kalendaru) 1909. godine.

Završetak svoje labudove pesme, kako je naziva u belešci o snoviđenju od 3. juna 1909. godine, zapisanom u hotelu „Hungaria“ u Budimpešti Laza Kostić odlaže do poslednjeg trena.

Još 17. aprila u pismu uredniku knjige Milanu Saviću piše iz Sombora da ima u glavi jednu završnu pesmu, malo podužu. 3. juna, iz pomenutog peštanskog hotela, Saviću šalje pesmu, sa kratkom porukom: Evo ti moje završnice. Korekturu mi pošalji u Beč.

Santa Maria Della Salute predstavljala je veličanstven završetak Kostićevog poluvekovnog pesništva i besmrtnu kosmičku himnu u slavu sklada ljubavi i lepote, u kojoj „kao da su sve energije jezika probuđene da bi se dosegla ona visoka granica jezičkog savršenstva iza koje se, nad horizontom jezika, u ćutanju, pruža svet suštinske poezije“ (LJ. Simović).

Knjiga je objavljena polovinom jula 1909. godine. Mladen Leskovac ovako opisuje pojavu poslednje Kostićeve knjige pesama:

– Pri povratku odande (sa Julijaninog lečenja u Beču), ako ne i nešto ranije, knjiga je morala biti gotova. Julča već svakako nije imala snage da shvati šta je u toj, uglavnom preštampanoj knjizi bilo novo, neobično i izvanredno, stupendno. […]

Baš nekako kada se pojavila ta knjiga, umrla je, dakle, dobra Julča Palanačka; Lenka Dunđerska, sasvim i zauvek, međutim nije: od tad, besmrtna je. Njih dve, tu, na  strogoj međi jedne smrti i jednog rađanja, oštro su odvojene, zauvek.

Skoro niko, i od Kostiću naklonjenih prijatelja, književnika i kritičara (kojih u to vreme, istina, nije bilo mnogo), u Matičinoj jubilejskoj zbirci Kostićeve ne primećuje poslednju, dugačku, ranije neobjavljenu, pesmu neobičnog naslova – „Santa Maria Della Salute“. Niko je ne analizira, ne piše prikaze. Skoro niko je i ne razume. Uskoro je, u vrtlogu događaja, zaboravljjena i pesma i pesnikova zbirka. Laza Kostić umire svega 17 meseci posle izlaska svoje poslednje knjige pesama.

 Nastupaju ubrzo tragični svetski lomovi, ostvaruju se, nepunu deceniju po Kostićevoj smrti, njegovi mladalački politički ideali, oslobađaju se i ujedinjuju srpstvo i južno slovenstvo. U tim burnim istorijskim događajima i promenama srpska književnost bila je skoro zamrla.

Nakon rata, ona se iznova rađa, prelama se, odbacuje staro, a nekad priznate vrednosti sada se preispituju i često postaju predmet podsmeha ili prezira. I tad, u tom prelamanju, dvadesetih i tridesetih godina 20. stoleća, ostvaruju se proročke reči češkog književnika i estete Jiri Karaseka, napisane o Lazi Kostiću, čarobniku srpskog jezika, u 276. broju Letopisa Matice srpske (1911. god.), kada je, svega nekoliko meseci nakon Kostićeve smrti, smelo izrekao, za ono doba skoro jeretičku tvrdnju, da Kostićevo vreme tek dolazi…

Članak je završio rečima:

– Prorok je tuđin. Ali njegove će se reči ispuniti. U tim poratnim godinama poslednja pesma Laze Kostića je, konačno, primećena, shvaćena i razotkrivena u svoj veličini i raskošnoj jezičkoj lepoti. Poslednji, neopažen krik srpskog romantizma postao je, tako, prvi svezapažen urlik srpske moderne.

 Razumela je nova srpska književna kritika i publika kako je stari pesnik, pomiren pred kraj života i sa nebom i sa zemljom, svojom završnom astralnom i spiritualnom poemom (koja je i tragedija i himna, i ditiramb i elegija, i razdor i izmirenje, i grč, i napon, i odušak) konačno dovršio pletenje onog tankog pletiva među javom i med snom, kojim je maestralno omeđio srpski romantizam i modernu.

Izvor: Ravnoplov