Постамент

Ево ме и даље на Забјелу.

На линији раздвајања Забјела и Дахне.

Свратио, јутрос, Баја Мартиновић, добри мој комшија, да двије-три прозборимо прије него оде у Бајице.

Оће на старевину.

Да обиђе гроб Бошка Никовог-Бошка Крилатога. И дивизијара Митра Мартиновића. И осталих Мартиновића што су се узидали у темеље Бајица.

Пописмо по неколика Наполеона, ред је кад се на такав пут спрема, јутро почети царем и императором, а ја га узгред припитах еда ли и приличних споменика чувенијем јунацима и ратницима.

„Све је споменик, брате мој и добри комшија“, уздише Баја. „Осим биљега на њиним гробним мјестима споменик им је и бајичка црква коју је књаз Никола изградио ујчевини. И борови, тада посадјени, у чијим су им се крошњама душе одмарале. Откад су, скоро, борови посјечени душе им немају куд. Сем под земљу. Или да лутају над земљом.“

Точимо још по једну и пијемо за душе свих почивших Бајица.

И за душе борова.

Нема борова више, а нико се не сјећа да и њима направи какав-такав споменик.

А ако је ко заслужио они су.

Нијеми свједоци бајичке историје.

Стамени јатаци душа бајичких јунака.

Има народа што праве споменике, а им падне на памет.

Споменик хамбургеру, коњу, штрапанзли.

Најјачи су они незнаном јунаку.

Бива нема ни имена ни презимена.

Не зна се ни од које је сорте.

Ко га је сачинио.

А битан, брате, битан народу што му га је диго иако се не зна ни је ли од тога народа.

Незнани јунак.

„Ајде де“ велим Баји док притачем цара и императора „а шта да се ради са онијема који познате јунаке преводе у непознате.“

„За ту умјетност се још није чуло, бар за ово моје година, душа ми бајичких јунака и душа борова са бајичког гробља.“

„По свијету није, и код ових цивилизованих народа, али код нас се на томе увелико ради, гроба ми Дјапанова“, заклех се и ја.

„Би ли овај Божидар Вуковић Подгоричанин до јуче на споменику Србин и први штампар и издавач?“, припиткујем Бају.

„Би до сад.“

„Е од сад није. Од сад је први ћирилични штампар на словенском југу. А како је вријеме кренуло следећи корак ће бит да не буде Подгоричанин, па да не буде Божидар, па да не буде Вуковић. И лијепо, стајаће умјесто Божидара, поред Хусеина Џавида, у Краљевом парку, наспрам Хилтон хотела, незнани јунак који је штампaо непризнатим и историјски неутемељеним писмом.

А Хусеин ће вазда бити Хусеин и увијек Џавид, за којег се, богоми, зна и ко је и шта је и чији је, фала влади Азербејџана.“

„А братски и пријатељски Азербејџан, кад даде паре да сређујемо парк, подржа ли да окинемо постамент Божидару“, згрануто ме пита Баја.

„Ко ти зна, добри мој комшија. Можда су и њих урадили ко и све нас. Дајте паре, дићићемо споменик од вашијег коме год оћете, а с овим нашим ћемо онако како ми знамо, умијемо, можемо и оћемо.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: