Povodom 105. godišnjice zbora sremskih Srba i Hrvata: Oblačenje srpske košulje u Sremu

U Rumi je 24. novembra održan prekretnički skup u istoriji Vojvodine, koji je prethodio Velikoj narodnoj skupštini Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena Banata, Bačke i Baranje, održanoj sutradan u Novom Sadu, 25. novembra 1918, na kojoj je doneta odluka o prisajedinjenju Vojvodine Kraljevini Srbiji.

Ako je prirodno što je novosadski skup mnogo poznatiji zbog većeg uticaja na istoriju Srbije, rumski skup je sve do poslednjih decenija zatrpavan zaboravom, iako je snažno uticao ne samo na odluku o prisajedinjenju Bačke, Banata i Baranje Srbiji, već i na stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Naime, Sremci su zapretili Hrvatskoj da će ostati bez Srema ako ne krene u zajedničku državu. Zajedno sa skupom, zaborav je zatrpavao i njegovog glavnog organizatora, rumskog advokata dr Žarka Miladinovića, jer su i skup, i njegov organizator bili nezgodni svedoci neprirodnosti antisrpskog ustava iz 1974. Istina, pamćenju skloni Rumljani opirali su se zaboravu u decenijama kada je bio poželjan, a pre desetak godina našli da partizanski 27. oktobar, dan oslobođenja Rume u Drugom svetskom ratu, jeste za svako poštovanje i pamćenje, ali je događaj od 24. novembra svakako najvažniji dan u istoriji grada i regiona, jer svedoči o odluci Sremaca da krunišu svoje teženje pripajanja Srbiji.

U nedelju 24. novembra 1918. godine u Rumi, u kući dr Žarka Miladinovića, održan je zbor Hrvata i Srba, izaslanika mesnih odbora Sremske županije. Na zboru je učestvovalo, pišu istoričari, čak 700 ljudi! Zbor je usvojio rezoluciju u kojoj je zatraženo osnivanje jedinstvene države Srba, Hrvata i Slovenaca sa sedištem u Beogradu.

Ako se Hrvati odluče protiv ujedinjenja, stoji u rezoluciji, Srem se neposredno pripaja Srbiji i traži da ga Srbija zastupa na međunarodnoj mirovnoj konferenciji.

Vojvođanski Srbi uveli Hrvatsku u kraljevinu

Neki vojvođanski istoričari osporavaju odluke ovog zbora, jer mu nije prethodilo delegiranje učesnika sa preciznim mandatima iz baze, ali drugi kažu da ta manjkavost, ako je i ima, ne umanjuje bitno značaj usvojenih odluka. Sam Žarko Miladinović, iako domaćin i organizator, nije bio na skupu, već u Zagrebu, kao poslanik na sednici Narodnog veća.

„Nema nikakve sumnje da su Vojvođanski Srbi uveli Hrvatsku u kraljevinu“, kaže istoričar sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu dr Đorđe Đurić.

„Oni nisu išli ka takozvanoj velikoj Srbiji, već ka jugoslovenstvu. Činilo im se to kao dugoročno dobro rešenje za Srbe, naročito zbog mogućnosti da Austrija jednom ne ojača i osveti se Srbima u Vojvodini. Jugoslovenstvo im je omogućavalo zajedništvo sa maticom, a bilo je dopadljivo i Austriji. Naravno, nisu mogli da predvide ni Jasenovac, ni sve nevolje koje će proisteći iz takvog izbora. Neki, međutim, ovaj zbor doživljavaju kao nevolju za svoje stavove i osećanja, jer on objašnjava redosled prisajedinjenja Srbiji i čini besmislenim separatističke napore nekih naših savremenika u Vojvodini. O rumskom zboru Sremaca iz tih razloga nerado se pisalo“.

Rumljanin dr Drago Njegovan, takođe istoričar, kaže da je 24. novembar 1918. godine svakako najznačajniji datum u istoriji Rume. Ali i Rumljani su, kao i većina Srba, skloni da ugode nesrpskim težnjama tako što će malo gurnuti u zaborav ono što je odredilo jedinstvo sa Srbijom. Umesto da ovaj dan slave kao najveći praznik, oni su ga bili stavili u tajnost, u nadležnost katedri za istoriju.

„Evo, i poslednje dete danas zna da su Turci spalili mošti Svetog Save, ali se u gradivu iz istorije ne vidi da su to Turci preduzeli zbog ustanka Srba u Banatu“, kaže dr Drago Njegovan.

„Jaša Tomić je imao program koji bi, da je bilo po njemu, verovatno proizveo manje krvavu istoriju po Srbe. On je tvrdio, kontra jugoslovenskog idealizma, da Srbi, Hrvati i Slovenci nisu jedan narod sa tri imena, već su tri različita naroda, koja mogu izbeći velike nesreće saradnjom, a ne jedinstvom. Zato je Jaša Tomić i insistirao da se Vojvodina najpre prisajedini Srbiji, pa da se sa Srbijom ujedinjuje sa Hrvatskom. Govorio je da treba najpre obući srpsku košulju, pa se onda ogrtati plaštom jugoslovenstva. Vojvodina je tako učinila i doprinela da velike nesreće ne budu još veće“.

Sutradan je posebna delegacija Rumskog zbora predala ovu rezoluciju predsedništvu Velike narodne skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena iz Banata, Bačke i Baranje. Ostalo je sve poznato.

Svedočanstvo istorijskih težnji pripajanja Srbiji

Veliki zbor izaslanika narodnih veća Srema, sa 700 učesnika, imao je konkretan primarni cilj da „pripreti“ Velikoj narodnoj skupštini, zakazanoj za sutradan, tj. za 25. novembra u Novom Sadu, da motiviše predstavnike Bačke, Banata i Baranje na glasanje za ujedinjenje sa Srbijom. To doslovno i piše u drugoj tački rezolucije: „Za slučaj plemenskog ili političkog cepanja, izjavljuju zastupnici Narodnog veća u Sremu, kao izaslanici naroda, da se odlučuju za neposredno prisajedinjenje Srema Kraljevini Srbiji. Za taj slučaj želimo da nas na konferenciji o miru zastupa Kraljevska Srpska Vlada“.

Imao je, međutim, ne manje važnu poruku Hrvatskoj da krene prema jedinstvenoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca: „Današnji zbor poslanika Narodnog veća iz Srema traži da se ostvari jedinstvena i demokratska uređena država SHS pod dinastijom Karađorđevića i očekuje od Narodnog veća u Zagrebu da se što pre ostvari jedinstva zajednička vlada sa sedištem u Beogradu“.

U suprotnom da se drukčije opredeli, njen tadašnji sremski region ući će u Srbiju bez Hrvatske.

Narodni zbor u Rumi ciljao je da proizvede svršen čin i prema Hrvatskoj, i prema zakazanoj Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu. Žarko Miladinović, glavni organizator zbora, tempirao je skup samo za dan ranije, da suzi svaki prostor eventualnog ometanja ili relativizovanja njegovih odluka. Stvari bi se možda odvijale kako su se odvijale i bez sremskog narodnog zbora u Rumi, ali to ne umanjuje značaj ovog skupa. Najmanje s toga što je on ključno svedočanstvo da Srem nikad nije dovodio u pitanje svoje jedinstvo sa maticom. To naročito važi za poslednje decenije, kada je, nepitan, stavljan u priče o posebnosti Srba u Vojvodini.

Izvor: RT Balkan/Dragorad Dragičević