Председник центра Помпиду о Ђурићу: Српски уметник јединственог стила

Славни академски сликар Миодраг Дадо Ђурић, један од најсложенијих и најоригиналнијих уметника са простора бивше Југославије, постао је синоним за уметнички израз који надилази границе и епохе. Његово стваралаштво, препознато и цењено у Паризу, налази своје место и у престижном Центру Помпиду. Тим поводом, Телеграф је разговарао са Лореном Ле Боном, председником овог културног центра, уочи његове посете Београду због велике ретроспективне изложбе „Дадо: Историја природе 1953–2000“ у коју приређује Галерија САНУ у сарадњи са Фондацијом „За српски народ и државу“ и Фондацијом „Плаво“.

Да ли се сећате свог првог сусрета са Дадом? И са његовим радом?

Упознао сам Дада у фебруару 2007. захваљујући његовој ћерки Амарант Зидон. У то време, Амарант и ја смо били колеге у Центру Помпиду, радила је као уредница у Одељењу за издавалаштво, а ја као кустос у Националном музеју модерне уметности. Упознали смо се 2005. године током припреме каталога Дадове изложбе, али сам тек касније сазнао да је она његова ћерка. Сећам се да смо отишли у Ерувал на ручак са колегиницом, Ан Лемоније. Срдачно смо дочекани у студију, и тај скок у Дадов чудесни, фантастични универзум ми је остао урезан у памћењу. Дадо је био веома приступачан човек. Био је фантастичан приповедач и чинило се да је био одушевљен што је упознао кустоса младе генерације Националног музеја модерне уметности – наравно, био сам свестан његових јаких веза са важним личностима Центра Помпиду, посебно Жерманом де Ленкуром, и Жерманом Вјатом, који је 1970. водио његову прву ретроспективу са Марселом Бијоом. Неколико месеци пре тога, одабрао сам Ерувалски диптих, једно од Дадових ремек дела из збирки Центра Помпиду, за своју изложбу под називом „Пеинтуре/Малереи“ [Сликарство] у галерији Мартин-Гропиус-Бау у Берлину (септембар 2006.). Када сам именован за председника Центра Помпиду-Мец, успео сам да укључим Дада у инаугурацију захваљујући његовом пријатељу, који пред капије Центра Помпиду-Мец довео „дадоизованог“ Јагуара, украшеног бронзаним детаљима направљеним у ливници Бокел.

Како бисте описали његов рад, који је многима фасцинантан, а некима можда недовољно разумљив?

Његов рад задивљује својом дубоком оригиналношћу. Не може се поредити ни са једним другим, чак и ако се виде утицаји у раним делима: немачки експресионизам, Ђорђо де Кирико и други мајстори надреализма. Дадо припада категорији уметника који су заиста измислили свој стил. Одмах се може препознати као аутор. Такође сам импресиониран његовом способношћу да се преобрази. За разлику од других уметника, чак и оних познатих, он никада није кренуо лаким путем константног коришћења истог стила. Стално би обнављао свој стил, а то је ретко и зато се мора посебно истаћи.

Шта мислите о радовима уврштеним у монографију „Дадо – Феномен живота кроз сликарство“ (дела из српских збирки) који је пратећи каталог изложбе?

Импресиониран сам квалитетом радова у српским збиркама, по томе што дају веома репрезентативан увид у разноликост и богатство Дадове каријере, од Кордијеових година до последњег периода, 1990-их и 2000-их, који је обележен великим преображајем у смислу креативности – да не помињемо ремек-дела 1960-их и 1970-их, попут Покојног обућара (1969.), који је приказан у ретроспективи Националног центра модерне уметности 1970, и 1980-те, Буфонов период, који ми се веома допада. И Амарантине текстове сматрам веома дидактичким; и сигуран сам да ће допринети бољем разумевању Дадовог стваралаштва. И веома сам срећан што у монографији – као илустрације – видим пуно радова из збирки Центра Помпиду, који показују дубоке везе са делима у српским збиркама.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: