Predsednik centra Pompidu o Đuriću: Srpski umetnik jedinstvenog stila

Slavni akademski slikar Miodrag Dado Đurić, jedan od najsloženijih i najoriginalnijih umetnika sa prostora bivše Jugoslavije, postao je sinonim za umetnički izraz koji nadilazi granice i epohe. Njegovo stvaralaštvo, prepoznato i cenjeno u Parizu, nalazi svoje mesto i u prestižnom Centru Pompidu. Tim povodom, Telegraf je razgovarao sa Lorenom Le Bonom, predsednikom ovog kulturnog centra, uoči njegove posete Beogradu zbog velike retrospektivne izložbe „Dado: Istorija prirode 1953–2000“ u koju priređuje Galerija SANU u saradnji sa Fondacijom „Za srpski narod i državu“ i Fondacijom „Plavo“.

Da li se sećate svog prvog susreta sa Dadom? I sa njegovim radom?

Upoznao sam Dada u februaru 2007. zahvaljujući njegovoj ćerki Amarant Zidon. U to vreme, Amarant i ja smo bili kolege u Centru Pompidu, radila je kao urednica u Odeljenju za izdavalaštvo, a ja kao kustos u Nacionalnom muzeju moderne umetnosti. Upoznali smo se 2005. godine tokom pripreme kataloga Dadove izložbe, ali sam tek kasnije saznao da je ona njegova ćerka. Sećam se da smo otišli u Eruval na ručak sa koleginicom, An Lemonije. Srdačno smo dočekani u studiju, i taj skok u Dadov čudesni, fantastični univerzum mi je ostao urezan u pamćenju. Dado je bio veoma pristupačan čovek. Bio je fantastičan pripovedač i činilo se da je bio oduševljen što je upoznao kustosa mlade generacije Nacionalnog muzeja moderne umetnosti – naravno, bio sam svestan njegovih jakih veza sa važnim ličnostima Centra Pompidu, posebno Žermanom de Lenkurom, i Žermanom Vjatom, koji je 1970. vodio njegovu prvu retrospektivu sa Marselom Bijoom. Nekoliko meseci pre toga, odabrao sam Eruvalski diptih, jedno od Dadovih remek dela iz zbirki Centra Pompidu, za svoju izložbu pod nazivom „Peinture/Malerei“ [Slikarstvo] u galeriji Martin-Gropius-Bau u Berlinu (septembar 2006.). Kada sam imenovan za predsednika Centra Pompidu-Mec, uspeo sam da uključim Dada u inauguraciju zahvaljujući njegovom prijatelju, koji pred kapije Centra Pompidu-Mec doveo „dadoizovanog“ Jaguara, ukrašenog bronzanim detaljima napravljenim u livnici Bokel.

Kako biste opisali njegov rad, koji je mnogima fascinantan, a nekima možda nedovoljno razumljiv?

Njegov rad zadivljuje svojom dubokom originalnošću. Ne može se porediti ni sa jednim drugim, čak i ako se vide uticaji u ranim delima: nemački ekspresionizam, Đorđo de Kiriko i drugi majstori nadrealizma. Dado pripada kategoriji umetnika koji su zaista izmislili svoj stil. Odmah se može prepoznati kao autor. Takođe sam impresioniran njegovom sposobnošću da se preobrazi. Za razliku od drugih umetnika, čak i onih poznatih, on nikada nije krenuo lakim putem konstantnog korišćenja istog stila. Stalno bi obnavljao svoj stil, a to je retko i zato se mora posebno istaći.

Šta mislite o radovima uvrštenim u monografiju „Dado – Fenomen života kroz slikarstvo“ (dela iz srpskih zbirki) koji je prateći katalog izložbe?

Impresioniran sam kvalitetom radova u srpskim zbirkama, po tome što daju veoma reprezentativan uvid u raznolikost i bogatstvo Dadove karijere, od Kordijeovih godina do poslednjeg perioda, 1990-ih i 2000-ih, koji je obeležen velikim preobražajem u smislu kreativnosti – da ne pominjemo remek-dela 1960-ih i 1970-ih, poput Pokojnog obućara (1969.), koji je prikazan u retrospektivi Nacionalnog centra moderne umetnosti 1970, i 1980-te, Bufonov period, koji mi se veoma dopada. I Amarantine tekstove smatram veoma didaktičkim; i siguran sam da će doprineti boljem razumevanju Dadovog stvaralaštva. I veoma sam srećan što u monografiji – kao ilustracije – vidim puno radova iz zbirki Centra Pompidu, koji pokazuju duboke veze sa delima u srpskim zbirkama.