Пристан у Владичину ноћ страшнију од вијека

Пише: Слободан М. Чуровић Тушински

Његош, ловћенски тајночувац проплакања косовског, још увијек је обурдан  у ноћи стиднијој, грђој, мрачнијој вијека, у најдужем сеобању, док тражи своју црквицу  да коначно залегне, миран у отргнућу у свесвјетове са стегом земног.Ништа не треба чуди, када славимо све друге дане и углове, само србско одгуркујемо, из нелагодмости да нас то подсјећа на оно ко смо и што јесмо. Ништа не чуди у земљи чуда, гдје расте број чланова Субнор-а, гдје се још ћути о оном несретном збјегу духовне супстанце који је кренуо на зли пут од узиданих костију и забетонираних стратишта, у највеће мзлочину након окончања Другог свјетског рата, уз обилату помоћ старих мрзилаца Срба, Енглеза, и гдје је комуњарско-антирелигиозно сада спучено у глобалистичку причу (а већ у имену је духовна и интелектуална глоба Србства) итекако јако под новим маскама и фарсама.

Нама предстоји преужасна борба да би сачували себе, своје достојанство, коријене и традицију, у нади да ће опет засијати Језерски врх…

Госпођа Боса Љепава, је имала прилику да у излогу књижаре у Безансону види непознату  Владичину слику са посветом некој дами. О томе  је говорила  својој сестри.

Касније се обратила власнику да је откупи.

У међувремену он је је умро, књижара је затворена и фотографија је нестала.

Какву је тајну носила? Биографије су непоузсдани и оптерећујући свједоци.

Ровит и рушан у пјесму не смијеш ићи. Владичино предосјећање смрти скончање био је почетак неуловљиве  пјесме, најусамљеније пјесме жуда у србској књижевности,

оно што се не смије и смије., најжеднији кристал.

И подсвјесно, у грчу генија и задивљеника довотом, Владика се побојао да не одоцни на опијело и можда је посакрио ангелицу лажним стихом, и дао јој тијело и хаље од мируиса и помиловао тај звук, а она јесте звук, да никада не препозна ни световног Радивоја, ни монолитнос Петра, али да увенуће прва предосјети, сувише касни и сувише познато.

Ко је творац фотографије и како је доспјела у тај француски град?

И колико количине љепоте је било на њој?

Какав је интимни роман носио у себи Владика?

Ми мало, јако мало знамо о његовом интимном животу, душевним пропламсајима и леднини разума, да се у свему предосјети метафизичка пустина.

Нека писма, исповијести, спалио је и краљ Никола.

Садржај нијесмо смјели прочитати, јер то не приличи духовном поглавару Црне Горе.

Ако је нешто било од овоземаљског потискивао га је, јер је био Владика, каткада и невољно.

Распучала су се пред паметним и жудним очима и немирујућим духом Свесвјетија, небески хорови и звјездане мећаве које је дисао раслабљеним плућима и тај усхит будио је и горчио ужас арене  прозаичног, баналног, често  суровог (што је клетвама обуздавао Свети Петар Цетињски) и стега земног.

Намећу се кроз созерцање питања:

Какав је био однос према госпођи Жом на Цетињу?

И три дана у Трсту носе тајну.

И очараност умјетницом Флором.

И боравак код грофа Стадиона и пристојна ласкања грофици.

И зачуд пред непознатим  порцеланским лицима на балконима талијанских градова чије је улице газио вапијући за лијеком, за утјехом и на једном и на другом свијету.

И разочаран сазнањем да се копни, некуда махнито желио да утекне, да изађе из овог свијета, да завапи кроз раслабљена плућа:

„Мени свагда сопуствује

противни вјетар …“

Да спозна феномен смрти из Биљарде одсјеченим турским главама, којој се отимала несмјестива у језу представа љепоте, грациозног хода дама које сретао, бјежећи од од оног што јесте а што неће.

Сваки тај трен загледања у љепоту имао је бесцјену вриједност, да буде скупљи од вијека, пред свеноћи увенућа, да спаси нечесове и гдје у висове језди мртви Радивоје,да испошћена луча залучи микрокосмосом, тамо гдје се сви повинују, јер:

                    „Ко хоће вјечито да живује

                    Мученик је овога свијета.“

Која је цијена једног погледа, гдје престаје богобојажљивост, дисциплина владике а срце исписује исповијест таине, куца објаву неприличне љубави у пјесми „Ноћ скупља вијека“, „магическог“ појаљења и ишчезнућа.

Тај поглед загонетне даме у Трсту или Напуљу, свакој ружноћи дао је љепоту, узнесење. Ти трени су најдужи и најизазовнији.Није смио да заволи, али како наредити срцу да не иде на ломачу магнетног, чудесног погледа и колико је трајао тај глед, изненадни сусрет у стиску мучитељке грудобоље. Бијаше владика него како Богу прићи, а болан је од оног што неће.

Тај трен је магновење једино добровољно ропство, који је моћнима, сталним непријатељима знао отписати басташно, каткад и дрско, а своје га прозаично рањавало не разумијевајући његова свесвјетија, у ноћи грђој, у ноћи црњој вијека, страшнијој вијека.

Је ли то била љубав која не смије бити љубав, ни сан ни јава а испуњава вјекове,ни сјена ни жена, нестварна у бијегу од ноћи, чија је просторност несмјестива за земаљске, реалне оквире, док капље у све сфере макрокосмоса.

И провиђење, вилински лаки ход и етерично, неухватљиво, флуидно, то недотакнуто обилази га у звјездану ноћ када се звуци траже и када се од најобичнијих душевних прелива приправља пјесма.

А не би хтјела у ноћ, него у сунце, пред неизмјерним ликом, претеклим у свакодневној чами и главосјечини, у нелагодности и проклињању што није био владар бољим , него најгорим, још у племенским пизмама и грабежима.

И причинило се пјеснику да лицем њеним небо блиста, да је заједрила из зрака као љубав чиста, младика слада и пулсирајућа слика, када лирски субјект спозна да му није живота, само нестан њега млада, док је брезика канула  у вид тада и помијешала боје, стварног и  нестварног.

И као да поставља питање метафизичке леднине, помирење да ништа не остане, од дивоте не исклија, нек престане једном комедија, јер ма колико велик, вазда тонеш на дно.

И живот  је робијање осим уздања ума и сва лутања печално иста када се сиђе са  друма.

Како изустити тај јед пјесме, а знати  да ће уздах да се расплине. И зато је боље да се истргне из сна, све ће да промине  и  ка Творцу свега опет да се вине.

„Чеса нема може ли се дати?“ И остаје пјесма, сама, своја, без утека и лијека, пред пјесмом понорницом и висотницом, свесрбске љубавне устрепталости, у пјесми „Ноћ скупља вијека“.

И заум што се јесте, а што се неће, јер оном што иде испред времена, отужна су и тешка бремена,  све што пропјева или прозбори у њему самом то сагори, на једном пристаништу духа, до кога мало ко стиже.

ОБУРДАНИ ЊЕГОШ

Тајна је у свему изван мојих руку

ноћ се ближи Творцу,  у звјезданом луку.

Рашитоме  срцу, мучилишту честу

као једне ноћи,  давно у Тријесту.

Таквих скупих трена,  бивало је мало

владичанско рухо није ме том дало.

Да сагорим умљем а шта сам  видио

у тићењу неба,  ја сам  жудник био.

Очи су њене комете у зори

кад се ангелица испред мене створи.

У тишини овој из мене ижила

руке су јој сунца, ох каква је била!

И лицем њеним небо заблиста

једри из зрака као љубав чиста.

Озари ме сан те дивне младике

И слада њеног, незнатог, слике.

Није ми живота, нестан мене млада

Као брезика канула је  у вид тада.

Жив ли бијах, а ништа да не смијем

Куда би глед овај и гдје да га скријем.

И ништа не остане, од дивоте не исклија

нек престане једном ова комедија.

Сваки окрет вреба, колико неприлика

некад био и ко да га нема  владика.

Стуштиле се кише, крај огњишта ладно

ма колико велик, вазда тонеш на дно.

Све је робијање осим уздања ума

сва лутања иста када сиђеш с друма.

И овај ће уздах да се расплине

излазим из сна, све ће да промине.

И ка Творцу свега опет да се вине.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: