Проф. др Брајовић: Уставни патриотизам на подгоричком бувљаку

Пише: Проф. др Борис Брајовић

На подгоричком бувљаку који се налази на простору сточне пијаце ако пораните суботом и недјељом можете пронаћи и занимљивих ствари и предмета. Чак и добрих књига и то не код оних препродаваца, већ код марљивих сакупљача отпада, који су одбачене књиге нашли у контејнерима и тако их спасили тужне судбине. Већина тих књига је са посветом аутора којe најчешће почињу са: Драгом пријатељу на дар. И пријатељ је чим му је уручен поклон исти заврљачио у отпад. До сада сам таквих дванаест књига купио. Тако је и ових дана и на подгоричком политичком бувљаку. Вашар одбачених пријатеља. Један од „антагониста“ политичког бувљака написао је у заносу да је боље бити са „црним ђаволом“ него са газитељима Устава, а иначе његовим бившим пријатељима. Уставни патриотизам подгоричких просератора.

Лажни уставобранитељи који су заборавили како је изабрана 43 Влада Црне Горе 28. априла 2022. године на самосазваној Скупштини, и како је то у одличној анализи показао врсни правник Матија Стојановић. Или зар се не можемо сјетити како је са правом једне године кандидована ћурка за судију Уставног суда од стране једне проминентне невладине организације. Али тема је друга и не тиче се постизборних коалиција и сличних договора за које ми је тако мало стало већ је питање суштинскије а то је да ли је уставни патриотизам, какав показују на подгоричком бувљаку, прихватљива алтернатива квазидржавном национализму дјечака и дјевојчица из улице Маркса и Енгелса. Црна Гора као вишенационална и вишевјерска држава може опстати и одржати се, под условом да се одређени људи – они чија је улога тумачење уставног поретка – правилно руководе посебном политичком врлином коју Роналд Дворкин назива „интегритетом“. Дворкинова теорија „права као интегритета“ сугерише како подјељено друштво може тежити да буде „заједница принципа“, чак и у одсуство заједничког политичког идентитета. Принцип „интегритета“ има веће шансе да оствари овај потенцијал ако се прошири како би се направио већи простор за несудску интерпретативну одговорност од оне коју би донијеле одлуке Уставног суда. То заправо значи осјећање и разумјевање Црне Горе као заједничке куће. А за то је потребно замијенити уморну и потрошену концепцију грађанства у корист идеје „дубоке различитости“, тј. идеје да више „начина припадања“ различитим народима и групама (па и групама грађана) може коегзистовати у оквиру исте политичке заједнице.

Црној Гори је потребан заједнички политички идентитет, јер зашто би се људи осјећали одговорним једни за друге ако не постоји заједнички именитељ који нас може држати на окупу. Идеја уставног патриотизма означава неку врсту колективне идентификације или мотивационе диспозиције која треба да се супротстави процесима дезинтеграција и етничких поларизација. С друге стране патриотизам подразумјева неку врсту емоционалне везаности за националну државу. Наравно да се емоцијама не можете везати за универзалне норме које постоје у свакој либералној уставној демократији и да такав немогући вид патриотизма је немоћан да створи врсту солидарности потребну Црној Гори. Уставни патриотизам би, пак, могао постојати ако би универзалне принципе сагледавали из перспективе историјски укорјењених уставних традиција, какве постоје у Њемачкој, Француској или другдје. Нажалост у Црној Гори таква традиција не постоји. И онда смо ту гдје јесмо на подгоричком бувљаку. У Црној Гори политика је недостојанствена професија, коју у већини случајева спроводе људи без икаквих потребних квалификација, без искуства, без социјалне, емоционалне интелегенције, често без стида и образа. За политику је потребно мукотрпно проучавање, изузетан таленат и прије свега несебичност, мисионарски менталитет и дух. А шта ми имамо, културолошки афазичног предсједника државе као новокомунистичког навигатора и предсједника Владе као хедонистичког хипнотика који нас заједно воде у замку – јаму из које ни они ни ми нећемо изаћи ни лако ни без муке. Али има наде ако имамо стида.

Павле Ровински је записао да је народ у Црној Гори у његово вријеме имао изреку Стиди се, као вук у јаму. Разлог настанка изреке је био на основу запажања пастира да вук који упадна у замку-јаму са јагњетом или овцом, да их не напада. Чим схвати да не може да изађе губи вољу за ловом.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: