Prof. dr Ranko Bulatović – Zatočenik zavičaja
1 min read
Prof. dr Ranko Bulatović
Piše: Mišo Vujović
Bio je omiljeni profesor generacijama na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Plenio je svojom gorštačkom naočitošću, gospodstvenim držanjem kao i većina njegovih Rovčana, stilom ležernog erudite i pre svega slikovitim i poetizovanim besedništvom kojim je punio amfiteatar Filozofskog fakulteta.
Životni moto profesora Ranka Bulatovića od prvih koraka bio je život krcat života. Od učionica do boemskih kafana, Ranko Bulatović je svojim duhom ispunjavao prostore temama od antičke filosofije, poezije, istorije, književnosti, sporta…
U teškim trenucima gubitka brata, ministra vojnog Pavla, držao se otmeno, šaljući vlastima mudru poruku: “Mislili smo da ćemo ćutanjem više reći”!
Poslednjih godina se ovaj omiljeni profesor bavi literarnim crticama svog zavičaja, objavljujući nekoliko knjiga na temu Rovca i Rovčani. U šali sebe naziva zatočenikom zavičaja. U biografiji podvlači da stanuje u Beogradu, a živi u Rovcima,čime potvrđuje nepokolebljivu lojalnost korenima i neosvojivim brdima.
Najnovije delo Ranka Bulatovića
„Rovačke slike i neprilike: ponešto o ponečemu“ verovatno je „najrankovićevskija“knjiga, obimom nevelika, sticajem životnih okolnosti nedovršeno „zagrijavanje“ za treće „oneobičeno“ uzletanje iz sveta „izvannaučne luke“ u svet Brda u kojem mu se život dogodio.
Njegova Rovca i „ružnoću dobro nose“, Rovčani su „plemićke velmože“, a u Rovca se ulazi „kao u hram“, kako poetski zapaža autor, pokazujući svu raskoš rovačkog narečja izbrušenog kovanicama i maksimama teškog života ograđenog mermernim gromadama etike nastale na surovoj spartanskoj moralnoj matrici.
Sa dve prethodne knjige: „O Rovcima i plemenu mome: da je više priče“ i „Rovčanin rovački: izmučene priče jednog od njih“, autor je sačinio pravu malu trilogiju izatkanu rovačkom pređom i podatkanu samo njemu svojstvenim stilom koji je, i inače, prepoznat i u bogatim delima iz njegove naučno-profesionalne zavičajnosti (zbog čega svoje radove ne mora potpisivati).
Raznorodnost i unesenost u izboru tema, njihovom postavljanju i usklađivanju, „snimanju“ manje ili više gorih i vedrijih širih slika i prilika, zadiranju u ono što su drugi izbegavali ili prećutkivali, obuhvatanju neobuhvatnog, kakvom-takvom (iz pravog ili kosog ugla) razbistravanju filozofsko-psiholoških osnova “čoještva”, kao načina da se bude u svetu, bezgraničnom i bezmernom naklonošću plemićkom viteštvu i otmenosti seljaka, značenjem nazbijanim načinom pisanja i izražavanja bez ijedne takozvane tuđice, tj. stilom dovedenim do (ne)sumnjive čitljivosti da zaista „nije za početnika“. Za drugog čitaoca autor kaže: „kako mu drago“!
Pročitajte još:
Čurović: Kad progovore kompleksi i patološka mržnja dobijete nezavisnu Crnu Goru
Profesor koji kroz zidove univerziteta prolazi i pali svjetlo.
Ranka Nikičina Bulatovića upoznao sam 1965 godine u studentskoj sobi.Prijateljstvo kao iz Senekine knjige:,,Pisma prijatelju”,prijatelj je ono drugo tvoje bolje ja.Da bi obujmili veličinu piramide,trebali bi se odmaknuti od nje,bar,van njene dugačke senke.Rovca,su velika koliko su veliki njeni najviši vrhovi.U Božijoj pređi i ovde je Gospod ostsvio znake svog velikog prisustva,ovde se vidi SVETO TROJSTVO:Maganik,poeta Matija i profesor Ranko Nikičin.Sa njegovim zavičajnim umovanjem,placentom,iz koje nikad ne izlazi iz plemena.Samo se sa Božijeg trona Rovca bolje vide nego sa ova tri vrha.Vučko Veljkov Kićović,diplomirani filozof,Beograd
Filosovski, mudro i čestito Kićoviću. Maganik je geografski i poetski, Ranko umni i moralni vrh, a Matija samo pjesnički. Ćudi Maganika su nepredvidljive, priroda Rankova blagorodna kao i njegova duša, o trećem osim poezije ne bih imao šta dodati!
BMH,
Svaka ti je na mjestu.
Pero ti se pozlatilo!
Gospodine Kićoviću,
Vi ste primer da prijateljstvo može da traje i više od pola veka. Pouka za sadašnje generacije, neka se ugledaju na vas.
Bistre I moralne ljucke veličine i on I pokojni Pavle.
Po mom nepristrasnom viđenju,od živućih Rovčana prof.dr Ranko Nikičin Bulatović,umom je najveći!!!
Upoznati umne ljude, intelektualce, a pri tom proste i pristupačne, velika je sreća za bilo kog covjeka! Lično sam višestruko iskusio istu… Pavla sam upoznao kao klinac, pa ga više pamtim kroz očevu priču i stihove koje mu posveti…ljudeskara, bila bi jedna opisna riječ! Ništa manja ljudska gromada onaj o kome govori tekst! Nadam se da cu imati prilike osvježiti sjećanje na par beogradskih druženja sa čestitim Rankom…molim se da su se rodili Rovcani koji ce se jednog dana primaći njegovom intelektu!
A Mišo Vujović…jedan od onih koji vas učini bogatijim, u svakom nematerijalnom, jedinom vrijednom smislu! Hvala vam obojici na svakom zapisanom slovu, u ime svih onih čije će biće biti protkano vrijednostima koje nesebično izlivate!
Govorilo se nekada u Rovcima čestit ko Nikoca Bulatović. Takvi su mu i sinovi i žena Stana bješe otmena banica od dobroga soja- Dožića iz Morače.Ranko Nikočin je bio i ostao jedan od najumnijih, najviđenijih i najpristupačnijem sinova Rovačkih. Njegova akademska nadgradnja bez nadmenosti i mudrovanja nikada nije, osim mudrošću, isticana u prvi plan. Mal je ljudi tako uzvišene pameti i prirodne elegancije kakav je naš Ranko!
Nije Nikočin već Nikičin!!!
E vala si dobro to vidio Gačanine. Oko ti se pozlatilo, a pero izoštrilo. Fala ti đe čuo i nečuo.