Промовисана нова књига Жарка Лаушевића

Аутобиографија једног од најбољих глумаца његове генерације Жарка Лаушевића „Друга књига-дневник једне робије“, у издању „Хипатие“, представљена је вечерас у препуној Великој сали Атељеа 212 у присуству његових бројних колега и пријатеља.

На почетку промоције приказан је кратак дирљив филм у коме Лаушевић чита одломке из књиге.

О Жарку Лаушевићу као писцу и његовој књижевности говорила је новинарка НИН-а Радмила Станковић која је рекла да има тачно 20 година како смо „изгубили Жарка Лаушевића као глумца, али да има срећа у несрећи да смо га добили као писца“.
„Лаушевић пише зато што мора, јер је опседнут питањем моралног бића човека који је изгубио свакодневни живот, породицу, каријеру, човека који је починио злочин, али колико год су злочини казна, средиште његовог растрзања, Жарко се чудесно сналази у простору наметнутог живота“, истакла је Станковић.

Она је додала да је цела друга књига затворска проза, врхунска по динамици и начину на који држи пажњу читаоца.
„Само мајстор који добро барата речима уме тако смислено да их комбинује и онеобичава као Жарко“, оценила је Стаковић.

Лаушевићев колега Ирфан Менсур који је са њим радио у Југословенском драмском позоришту замолио је да се прво пусти део из песме „Сањам“ групе „Индеxи“ и присетио се времена када су он и Лаушевић ишли на њихов концерт и када су „урликали и плакали“ због њихових песама, такође он се присетио како су се сви лепо дружили у старом (пре пожара) бифеу ЈДП-а, а да су се он и Лаушевић стално „свађали“ због једне „девојке“, а то је била њихова старија колегиница Рахела Ферари.

Менсур је испричао и да сваке године један другоме честитају рођендан, јер су рођени истог дана само је разлика у годинама, као и анегдоту да је једном пола сата разговарао телефоном мислећи да је то њихов професор Миња Дедић, а да је то заправо био Лаушевић.
„Овај човек са корица књиге није Жарко Лаушевић, Жарко Лаушевић је онај човек о коме ја причам, он је један паметан, интелигентан, суров, саркастичан, предивно талентован човек“, истакао је Менсур, додајући да је Лаушевић надарен за сликање и да није написао књигу сигурно би се окупили на изложби његовох радова.

Глумац Драган Николић рекао је да је Лаушевић свој свет глуме стицајем трагичних догађаја заменио исповедном прозом која је већ у првој књизи указала на страшну трагедију и „рукопис исписан даром необичним за човека коме писање није било професија“.
„Својом књигом Жарко је досегао дар који је имао као глумац који је говорио туђе текстове, а другом књигом по реду и по називу потврђује убеђење људи од читања и људе од пера да је изузетно даровит писац и да ће свој живот вероватно посветити писању“, истакао је Николић.

Драматург и театролог Јован Ћирилов рекао је да оно о чему Лаушевић пише у овој и претходној књизи има дубоке корене у „нечему чему је он био сведок, а то је прича о Светом Сави“.

Он је рекао да постоје „неспоразуми око Жаркове судбине“, а да је један необично схватање које припада 19. веку – да када се завршава представа о Косовском боју сви присутни који су то гледали у селу или малој средини морају да чувају оног који је играо Вука Бранковића, јер је он издајник.
„Тако се десило са њим и то са двоструким неспоразумом зато што је играо Светог Саву и што су неки екстремисти сматрали да је он крив што игра ту улогу и што тог Светог Саву приказује на недостојан начин“, објаснио је Ћирилов.

„Жестоки момци који су направили чудо око Светога Саве нису дочекали крај представе да се Растко Немањић преобрази у Светог Саву већ су прекинули представу у Новом Саду, а Лаушевић плашећи се за свој живот након тога носио револвер који је, на жалост, као у злој драми опалио и изменио му коренито живот о коме пише и у којима је са пуним осећањем мере објаснио све шта је било“, истакао је он, додајући да се пре промоције Лаушевић јавио из Њујорка.

Нова књига Лаушевића „Друга књига – дневник једне робије“ од сутра ће се наћи на киосцима „Штампе“ по цени од 599 динара, књижарама „Делфи“ и „Вулкан“ и у продајним објектима „Делихазе“ широм Србије, Црне Горе и Републике Српске.

Предговор за књигу је написао редитељ Зоран Амар, док се на задњој корици налазе осврти и коментари Виде Огњеновић, уметничке директорке Цафе театера у Љубљани Вите Маврич, Милоша Радовића и Миљенка Јерговића.

Продаја прве књиге прослављеног глумца, „Година прође, дан никад“, оборила је све досадашње рекорде новије српске књижевности. За око 45 дана штампано је 300.000, а укупно продато преко 335.000 примерака овог књижевног феномена.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: